Полоцкоj кнегини Рогнеди. На сербском
жени кнеза Владимира
…Бити покорна,
ал’ не скршена,
Проста, мила
с гордим мужем.
Не носити прекор,
праштати кривицу,
Вишу правду
имати у срцу...
Спаљена душа
Црвеним Сунцем,
Не засијати већ њој
бившом славом.
Ниси више кнегиња
у милом Полоцку,
Сад је место твоје —
Изјаславље.
Срце мајке —
у престоној Кијеву:
С Премиславом
и Предславом...
Судбину светлу
ти си им молила:
Мудрим поста твој син
Јарослав.
Ти ниси постала душом
слаба:
Крст од Бога —
види се, по мери!
У столећима —
судбином си славна —
Не Рогнедом,
не Гориславом...
Не својом —
Божјом силом —
Ти си васкрсла —
Анастасија!!!
Перевод на сербский сделала я сама, с помощью нейросети,
5 ноября 2026 года.
Оригинал моего стихотворения (на белорусском) здесь:
http://stihi.ru/2013/05/10/6253
Полацкай князёўне Рагнедзе — жонцы князя Уладзіміра
…Быць пакорнаю,
ды не скоранай,
З гордым мужам —
простай, ласкаваю…
Дараваць віну,
не трымаць дакор,
Мець у сэрцы
вышэйшую праўду…
Спалена душа
Красным Сонейкам,
Не заззяць ужо ёй
былой славаю.
Не княжна ўжо ты
у мілым Полацку,
Зараз месца тваё —
Ізяслаўе.
Сэрца маці —
у стольным Кіеве:
З Праміславаю,
Прадзіславаю…
Долю светлую
ты прасіла ім:
Мудрым стаў твой сын
Яраслаў.
Ты не стала душою
слабая:
Крыж ад Бога —
відаць, па сілах!
У стагоддзях —
ты лёсам слаўная —
Не Рагнедай,
не Гарыславаю...
Не сваёю —
Божаю сілай —
Ты ўваскрэсла —
Анастасія!!!
Свидетельство о публикации №126110500589