А. Ахматова, Все отнято... 1916 ENGL

Все отнято: и сила, и любовь.
В немилый город брошенное тело
Не радо солнцу. Чувствую, что кровь
Во мне уже совсем похолодела.

Веселой Музы нрав не узнаю:
Она глядит и слова не проронит,
А голову в веночке темном клонит,
Изнеможенная, на грудь мою.

И только совесть с каждым днем страшней
Беснуется: великой хочет дани.               
Закрыв лицо, я отвечала ей…
Но больше нет ни слез, ни оправданий.


П Е Р Е В О Д


My love and strength away have both been dealt.
Into a hated place my body rudely thrown
Enjoys the sun no more. My blood is felt
Inside of me quite coldest to have grown.

My joyful Muse's mood I just cannot define
She looks and lets no single word fall down,
And just declines her head with some dark crown,
Half-dead, exhausted, on the chest of mine.

And only conscience daily comes more scary               
In raving on, demanding its great render.
I answer her, my face in hands is buried...
But there's no more of tears, alibi, surrender.


3.0


Рецензии