Васиона, Вселенная

Веселинка Стојковић

Васиона

Питаш ме
Васиона шта је,
Милане мој.
Не разумем се ни ја у бескраје.

Сунаца на хиљаде хиљада,
Планете што зову се,
На хиљаде хиљада,
Земља је једна од њих,
Месеца на хиљаде хиљада,
Осталих фела на хиљаде хиљада,
У простору на хиљаде хиљада 
Хиљаде хиљада хиљаде хиљада… мера,
Милиона година тако.
Знање то није лако,
Милане мој.

Давно сам,
Као ти сад,
Пожелео то да знам,
Да се пред девојчицама не брукам,
Да се правим снажан и важан.
Отац ми само рече:
– Учи што је прече,
Васиона сама дође,
Година много када прође.

Не питај ме
Васиона шта је,
Милане мој,
Не разумем се ни ја у бескраје.

(За твоју срећу)



Препев на руски језик:
Лучи Надежды
http://www.stihi.ru/2016/02/07/4445

Вселенная

Спрашиваешь меня
Вселенная какая,
Милан мой.
Не понимаю, я не был в бесконечности.

Тысячи и тысячи Солнц,
Планетами они называются,
Тысячи и тысячи,
Земля одна из них,
Лун тысячи и тысячи,
Других небесных тел тысячи и тысячи,
В пространстве тысячи тысяч
Тысячи тысяч тысячи тысяч … существуют
Миллионы лет.
Знание – это не легко,
Милан мой.

Когда-то давно сам,
Как ты сейчас,
Хотел это знать,
Чтобы перед девушками не позориться,
Чтобы выглядеть мощным и важным
Отец мне также говорил:
– Она учит, что важнее,
Вселенная сама возникла,
Много лет назад.

Не спрашивай меня
Вселенная какая,
Милан мой,
Не понимаю, я не был в бесконечности.

(Тебе на счастье)

http://www.stihi.ru/2016/02/07/4445

 
Ристић Биљана: „Деда и унук“, слика по цртежу Ђорђа Крстића