Артур Саймонс. Любовь и сон

  Спать уложил печаль, и пусть, -
  Любовь уж спит.
  А та, что навевала грусть,
  Теперь грустит.
   
  Любил! Забыл я, может быть?
  Но, все же,
  Любовь мне говорит: забыть
  Она - не сможет.

  Сама велела мне уйти;
  Любовь найдёт
  Такие странные пути,
  Кто их поймёт?

  Поскольку перестал стенать, -
  Она грустит.
  У моря сонного опять
  Любовь уж спит.


Love and Sleep
Arthur Symons

I have laid sorrow to sleep;
Love sleeps.
She who oft made me weep
Now weeps.

I loved, and have forgot,
And yet
Love tells me she will not
Forget.

She it was bid me go;
Love goes
By what strange ways, ah! no
One knows.

Because I cease to weep,
She weeps.
Here by the sea in sleep,
Love sleeps.


Рецензии