Две су jеле расле покраj наше куhе...

*  *  *

Две ели росли возле нашего дома,
Шумливо встречали над Обью рассвет,
Но улица детства теперь незнакома:
И ели засохли, и дома уж нет.

А раньше, бывало, их чуткие песни
Мне были святей, чем церковный псалом.
Растаяли звуки…
                Ах, сердце, не тресни,
Хоть память скрутила тебя на излом.

Теперь там коттеджи парадно теснятся,
Но я давних лет позабыть не смогу:
Мне всё-таки снятся, по-прежнему снятся
Две ели и дом на обском берегу.



*  *  *

Две су јеле расле покрај наше куће,
Са шумом су чекале над Обом свитање,
Ал стазе детињства сад су непознате:
Јела нема више, нестало имање.

А некада давно њихове су песме
Мени биле драже но псалми црквени.
Нестали су звуци...
                Ах, срце, не вени,
Сећање те данас уништити не сме.

Сада тамо дворци разметљиво стоје,
Ал’ године давне и даље су са мном
Ја и данас сањам то детињство моје,
Две јеле, Об-реку, и мој стари дом.


          Перевод на сербский Любинки МИЛИНЧИЧ