Ти ниси Рус, ал’ душа ти наша,
Словенска, шира од Дунава и Дона,
У твоме гласу — наша стара баштина,
Златна нит од Београда до Кремља.
Кроз твоје клипове, к; чесну воду пијем,
У њима нађох радост, а не тугу,
Кад збориш „Рус“ и „Србин“ — срце бије,
К; кроз шапат мајке, кроз Балкан и тајгу.
Небу се вину пехар братске вере,
Ти сестро наша, ближа од речи,
Ал’ знај: сан ми стиже преко планина,
Да с тобом точим, до последњег дна.
К; птица срна, желим доле к теби,
Да пијем вино, да гледам у зоре,
Ти ниси Руска, ал’ ми душа вреди,
И та твоја Русија — чисто срце, море.
А кад ме Бео Град пригрли својом руком,
Душа се споји, као негда давно,
Ти ћеш ми бити, као песма, звук,
Ко сестра права, вјерна и славна.
Испићемо чашу, до дна, без страха,
За Балкан, за Москву, за веру и чест,
Србија зове, срце само тражи —
Тебе, сејо, и тај руско-српски крест.
Сербия
© Copyright: Грошев Роман, 2026
Свидетельство о публикации №126081505228
Свидетельство о публикации №126081505228
Рецензии