Друга Божиjа уредба

Друга Божија уредба

        Сунце се спремало за починак, и само смучено својом врелином, када су се запутили према води у срцу својих градова. Према фонтанама. На осамљене клупе, јер је дан још био врео. И тамо и овамо.
        „Одлази још један дан. Журе некако, Софија. И када ти се чини да није тако. Иду, одлазе. Светли, лепи, свечани, али одлазе.“
        „Иду, Владиславе. У неповрат, или поврат, они знају. Бог. И да или не као претходница нечем свечанијем, светлијем, бољем.“
        „И овакви да остану, и само досадашњи…
        И данас сам читао, размишљао о душама. Налазио се, као сваки пут, тражећи себе, нас. Учвршћујући се у Господу.“
       „Свратила сам и ја тамо где Тебе има. Уз Божију благост. Да, то нешто, то 'друкчије', како си једном рекао, више је од тог распореда душа. То су ипак две светлости, самосвојне, и које су у светлости овако заједно, које су се запутиле једна према другој из неких дубина, без самопоништења или утапања једне у другу, нити било како, како тамо стоји, него као чист извор нечем посебно вишем, друкчијем. Тако некако. Изван свих схема су. Друга Божија уредба.“
        Из самих висина спуштао се мир, радост, милота у њихова срца. У њихове душе. Светлост. Светлост са светлостима смешана исијавала је Светлост. Нову пуноћу.
       „Слични смо у многочему. Душе су нам сличне“, понављао је Владислав.
       „Не на уобичајен, него на неки нарочит начин. И физички“, додавала је Софија.

       Срицала је Софија још један запис о немиру душа. Тамо негде, у неком времену, галебови су се бучно спуштали на стене које је вода пљускала, пљускала... у искрама од градских светала и неба под звездама.
       А он, Владислав, сачекавши да се врелина смири, кретао је лагано дому своме. Кроз жагор градски који се згушњавао, горео, киптео. А који није чуо.

Анушка моја