Галебови су кружили изнад воде

5
Галебови су кружили изнад воде.

Спустила се на плажу када се празнила. Чамац је испаравао на сунцу. Села је у песак изнад њега, не под сунцобран. Шешир јој је, светлом трачицом причвршћен уз браду, штитио главу, очи. Чувала га је из Созопола, заједно су га бирали.
        „Колико је то година…“
        Вода је пљускала, она је слушала њене гласове, и њене дубине. Песка. Ваздуха који је дрхтао, лелујао се, залетао. Свакојаког биља иза себе, у врху обале, боја и узвиса њихових. Сунца које је још високо. Ноћи. И људи. Града. Његовог старог дела.
        И галебова који ће се спустити, који се већ спуштају.
        На глас из близине се тргла, женски глас. Није се осврнула, само се сабрала, стегла. Вертерова Шарлота из давне средњошколске вечери, и Бисерке Цвејић из једне вечерње телевизијске емисије, дрхтале су јој очи, лице, целу њу.
        „Да, куда летимо?“
        „Све у круг.“
        „Да ли круг има крај?“
        „Да ли круг има крај?… Знаћемо, Бисењка.“
        Тада је, сутрадан, Војин допутовао са њом, у Врање. За изложбу свога рођака сликара који је стигао претходнога дана.
        „И ја сам почео нешто да радим.“

        Књига јој је лежала у рукама на крилу, сунце је падало, хаљина јој дрхтала, галебови су кружили изнад воде.
        „Да, куда летимо?...
        Преко неба… у ништавило… Без неба. Без себе. Без нас. Или смо то ми? Ми!...
        Да, то смо ми. Путници без пута… На путељцима… Окрајцима њиховим…
        Залутали за сада. За неко сутра можда?...
        За неко сутра…“

Не идем никуда, Анушка