Збогом, Антонина моjа

Збогом, Антонина моја!

        Само сам још пожелела да Ти пошаљем лирски одговор једнога тренутка моје Јаворке, о којој сам Ти писала, на певанија портретне певаније „За твоју срећу“, тога 3. децембра 2007, кад Писмо пође, Теби крену, ова прича.
        На крају Писма су „Маргарете“ из Ужица  2004, 12. јун, запис из Градске галерије који сам Tи обећала: Љиљана са венцем маргарета, Бојан, Јована, Владимир са гитаром, у прозору Бранка, у углу Милина; Данке, која је прочитала наше Вере писмо, наше професорке Вере – савршено чисто и лепо, топло и право, рукописно, на моје очи, у једноме даху написано, Данке има на другој слици између Милине и Бранке; дивна деца, онда ученици ужичке Медицинске школе и чланови Драмског студија са мојом неуморном Валентином Златановић, данас добри студенти књижевности, филозофије, филмске режије, медицине.
        Писмо наше професорке кренуло је са букетом маргарета, Антонина моја, којих је тамо такође било и које сам морала и да понесем.

        Затварам ово Писмо, и фијоку свога стола, а цветна грана једна са два срца и једна црвена ружа вире из свеске са писмима растанка, коју су ми последњег дана донели у учионицу шестог шест Лазар, Милица и Милена из осмог шест, и пропињу се преко руба фијоке, скрећу ми мисао, душу покрећу, срце, сузу.

Драга моја Антонина