И Вера оде

И Вера оде

И Вера оде.
Оде, да,
Моја Професорка.
У час тај и такав* –
да нас подсети на Голи оток
и своје књиге
(које као да је држала
далеко од себе),
које треба да упамтимо,
и не дозволимо
да нам се дешавају.

Оде,
по Закону Живота,
али остаде Вера
Живи стуб свога Врања;
остадоше два Жива стуба,
двоје Ценића –
две Господске душе –
Вера и Градимир.
Каква симболика
имена и презимена!

Новембар је,
Њен месец
не само по години рођења,
него и по многим догађајима
у Њеном животу,
и пре свега,
по Крсној слави
Њених родитеља –
Светом Арханђелу,
па Јој се увек радовала,
и детиње,
Срећно.

Оде
стамена каква је била,
бистре речи и здравога ума,
без Ох, без Ух ни једнога часа,
оде Своме Гаљи,
и свима својима Тамо,
Господу пред Олтар,
Озарена Светлошћу.
––––––––––
Вера Ценић, 26. новембар 1930 – *25. мај 2020.
Романи: Кањец фиљма и Иста прича.
    Градимир Ценић, 26. јануар 1928 – 29. јул 2017. Њен Гаља. У књигама: Бела и Гаља.
    По пола године Тамо додају до својих 90 година; складно, као и Овде што су били у свему важном.
    Борисава Бору Станковића Вера је подигла на виши пиједестал, сачувавши и Његову кућу од рушења (1964) коју непрекинуто ходочасте љубитељи уметничке речи. (Хоће ли Неко Њену/Њихову кућу сачувати? А благо је.)
    Русија је уваженим Ценићима остала у души. Руска широка душа као што је и њихова била. Све док је могла да чита, а била је неуморна, обоје су били у добром велики, Моја Професорка је читала и руске оригинале.
    Мир Њиховој души.

3. новембар 2020.

http://stihi.ru/2026/07/08/4727