Ходала jе Софиjа обалом и вечерас

Ходала је Софија обалом и вечерас

        „Наше душе и јесу светлост, и у светлости су, светлост и творе и исијавају је. У Богу смо, дакле, у миру и треба да смо. Мир је здравље.“
        „Хвала Богу.“
        „Ја од Тебе учим Живот, од тога ништа није више, ни светије, доброту пре свега.“
        „Мислим да ја то од Тебе учим.“
        „Обострано, вероватно, али је претежнија светлост отуда, од Тебе.
        Благо си велико, Владиславе, немерљиво. Хвала Ти за све. Само молим Те, молим Те, ајде да тугу заменимо за више светлости, молим Те!“
        „Остала си што си била, Софија! Враћам се и ја себи.“
        „То смо ми, Бог нас је такве дао. У тешком тренутку и пронашао и упутио једно на друго.“
        „Да не потонемо.“
        „Отуда, од Тебе, Живот је, Мир, Сигурност, Сунце, Бог. Вечна је моја радост, срећа, благодарност, ма како даље било.
        – Ако Бог да – рекао си једном – ово засад је цео један живот, у највишем. И да се не сретнемо, срели смо се. Душе су се среле, не знају оне за раздаљине.“
       „Интуиција, искуство, кажу ми да ће бити добро.“
       „Твоја природа је Доброта, Светлост, Љубав. Буди поносан.“
       „Хвала на подршци.“
       „Подршка, не, Истина си Ти.“
       „И Ти.“
       „Знам, без Тебе, не бих била што сам у овом тренутку, духовно здраво цело биће, светло, које и осветљава с радошћу како осећам, и које прима светлост с радошћу, детињом чак. И кад Ти се пожалим на ово и оно, светлост је у мени.“
       „Исто је са мном, Софија. Ти то умеш и да запишеш, хвала Ти.“
       „Бог да да се понешто и уобличи у поетску целину, као дар тренутка, нисам то ја, не моја заслуга.“

       Ходала је Софија обалом и вечерас дуго, дуго. У миру, у блаженству. Галебови су је пратили.
       И остављала још један запис међу своје фасцикле.

Анушка моја