Хвала вам ако волите то што сам написала

Веселинка Стојковић

Доситејеве новине ОШ „Доситеј Обрадовић“, Врање
Поводом Дана Школе
2008.

ХВАЛА ВАМ АКО ВОЛИТЕ ТО ШТО САМ НАПИСАЛА

        Ви сте један од наших најпознатијих писаца на овом простору, а уједно и професор српског језика и књижевности, да ли можете да нам кажете шта Вас је то привукло овим професијама?
              Захваљујем на части коју ми указује ваш лист, ви. Овај час када сам са вама је срећа, лепа и велика срећа. Можда ми се та срећа однекуд најавила када сам се одлучивала за рад са децом, са вама. Вероватно. Јер како друкчије протумачити и једно и друго. За ово друго хвала вам, мада ја себе не доживљавам ни у том имену бављења  литерарним стварањем, ни са тим атрибутом. Али хвала вам ако волите то што сам написала.
        Написали сте три књиге, кажите нам какве су Ваше књиге и зашто их треба прочитати?
              „Маргарете“ су моја прва књига. Цветне су какво им је име.
              Белим друмовима ходајући, сакупљах зраке што исцветаваху у маргарете, брежуљцима и потоцима и пољима и водама широким под дивним овим небом бродећи, брах цветове и низах их у маргарете. Маргарете су ме носиле, ја сам их записала и даровала вам их.
              Маргарете сте вас две, маргарете су часи и дани који никада не вену.
              „За твоју срећу“ у издању великог српског песника Добрице Ерића моја је друга књига, недавно изашла, допуњена, у другом издању, опремљена лепим цртежима једне Марије. Волим их обе, у њима сте ви, деца.
              „Књига утисака/ Етно-кућа Борисава Станковића“ моја је велика љубав према нашем Бори, његовом стваралаштву и његовом дому, и моја везаност за ово наше небо и ову нашу земљу. Моја радост и моја срећа што сам, колико ми се дало, од радости и срећа поклоника Борине уметности, од те вечне вечнине која се тка у свима нама, изаткала је и изнела у дан.
        Промоција Ваше књиге „За твоју срећу“ била је лепа, књига је прихваћена од читалаца, кажите нам шта Вас је инспирисало да је напишете?
              Ви, ваш раст и ваша духовна узвисавања, школа и дружења ваша, ваше игре, ваша полетања и ваши летови. Ви сте и слухом и духом, и срећом већом од сваке друге, ви сте у књизи. Ви сте њена срећа, она је, књига, за вашу срећу.
              Свака промоција завршавала се са много цвећа, маргарете су се гордиле, ова је од цвећа, до скоро, живо горела у застакљеном улазу моје куће. Сузно сам износила спуштене главице и ружа и љиљана и гербера и маргарета у свој цветњак.
        Да ли можемо да очекујемо да нас ускоро обрадујете још неком књигом?
        Да ли су Вас ученици некада инспирисали у Вашем раду?
              Волела бих да се то деси вама на радост, како кажете. А све што је досад било, школске мреже су извукле. И све књиге, све три, односно четири,  школарцима се нарочито и радују, вама дакле.
              Зар се ви, моји ђаци, и сви други, нисте препознали у мом том неком стварању, зар се нисте препознавали у мојој срећи кад сам била са вама?
        Однедавно нисте у школи, како проводите време и да ли Вам ученици недостају?
              Колико пута сам се спремила да дођем да вас видим, све вас! И не могу. У време вашег распуста усудила сам се први пут да се спустим поред школе. Школу у светлу оивичену зимским мраком и танушним снегом проживела сам као бајку. Ни на чардаку ни на земљи. Из бајке се никада не излази!
              У читању углавном време иде, понешто и запишем. Време иде, ако га има, ако га нема, идемо ми.
              Хвала вам за писма, за цвеће, за честитке, за сусрете. Хвала вам за дане које проживесмо заједно.
        Да ли бисте желели да поручите нешто нашим читаоцима?
              Све среће овога света да вас прате. Рад и дружење нека су вам на првом месту. Много поздрава свима, свима!
              Срећан вам Дан Школе! Хвала још једном што сте ми срећом сусрета и разговора са вама осунчали дан. Хвала вам, децо моја драга.

Април 2008.
Андреа Јовановић, VII5
Симонида Стаменковић, VII5
ОШ „Доситеј Обрадовић“ у Врању


Веселинка Стојковић

КАД БИХ МОГЛА

Моћ да ми је да имам,
па да се преметнем у птицу невидљиву,
па да полетим,
у птицу широких крила,
или и најмању,
 
време је ових дана опролећало,

кад бих само могла у птицу да се преметнем,
у широких крила птицу да се преметнем,
или и најмању,
птицу невидљиву,

сунце је ових дана велико,

у птицу да се преметнем,
птицу и најмању кад бих могла,
птицу невидљиву,
па да изнад школе,
па да изнад школе летим…

Одломак уз разговор из рукописа „Драга моја Антонина“.
Рукопис је објављен на Духовски понедељак 2011. у Врању – на Дан градске славе.