Оj, весела Веселице

Др Љубиша Рајковић Кожељац
22. IX 2007.
Зајечар

        Ој, весела Веселице,
        „Ништа није тако пријатно
        као сећање на детињство.“
        Достојевски

     Е, баш није погрешио ко те је крстио, да знаш! Весело ти свагда лице! И душа, и срце!
     Изгледа да је доброта људска, ко је има (а ти се њоме преситиш), сама по себи светлозарна. Некоме сунце канда и не треба; у себи га има.
     Могла би ти да се зовеш и Светлана, и Звездана, и Сунчица, и Весна… И Добрица (мати ми се тако звала).
     Нека си благословена кад си могла у толикој мери да сачуваш дете у себи. Из збирке твоје исијава чиста радост.
     Поезија и не би била кћи божја најмилија да није небесна, од светлости саздана.
     Да се ти, благо нама, на своју баба-Олгу угледаш: да живиш 200 година.
     Нисам знао да је Ратаје Момчилово и теби у срцу. Баш ме радује.
     А како је то твој тата страдао на прузи? Мораде ли та гвожђурија баш преко њега?!
     Послаћу ти причу Миленка Ратковића „Писак локомотиве“. Потресна је.
     Поздрави ми много Александра, Мирјану и Андрију.
     Поздрави ми цело Врање.
     Срдачно, најсрдачније –
                Твој парнаски драги брат
                Љупче Трупче
PS: Волео бих да упознам и мр Слободана Симоновића: нека би ускоро био и др.