Тисуhe среhа jе са децом, интервjу

         
 
        Хиљаде срећа је са децом


            За твоју срећу

            Сунаца врећу
            За твоју срећу,
            Срце из недара
            За твоја једра
            Ако могло би,
            Али ти,
            Под сводом овим,
            Ти,
            Бродом мораш својим.


        Гост Редакције: Веселинка Стојковић,
        аутор књиге “За твоју срећу“

    Колико сте књига до сада објавили?
        Четири. Ова последња је допуњено издање друге књиге.
    Да ли сте више окренути елегији или ведрој песми?
        Волим више ведру песму, али она не искључује елегију.
    Шта вам даје инспирацију за писање?
        Живот, шта би друго! И машта је живот, зар не? Наши снови, жеље наше. Ово ведро небо, и Сунце, и ова лепота Земљинога шара, овај Бескрај у којем смо – вечити су изазов човеку за разна стварања.
        Живот је стварање, зар не? Овај наш разговор.
        За дечју песму моја радост у учионици, на школским одморима. Моји ђаци су моја најбоља инспирација.
    Да ли имате неку песму посвећену некој Вашој ранијој љубави?
        Како да не! Има песама посвећених онима уз које одрастамо, које волимо. То су вечите љубави.
    Сећате ли се посебно неке анегдоте везане за период када сте радили као професор у Основној школи „Доситеј Обрадовић“?
        Анегдота – има их, али ја бих пре о неким срећама, мада и анегдоте могу да имају префикс среће.
        Мисаоно-емоционални додири поводом обавезних књижевних текстова или поводом „лектира за своју душу“, сложићете се, велика су срећа; испуњено очекивање да смо се разумели на писменим задацима, нарочито када су тематски залазили дубље у душу ђачку, или када је млада душа, сама, широко ширила крила из своје најдубље дубине, из овог или оног разлога; међусобно разумевање, радост на дечјем лицу, сјај у очима, лепа реч, велике су то среће; срећа су латице црвених ружа којима вам посипају стазу до катедре, којима вас посипају кад улазите и излазите из учионице, велико црвено срце од црвених латица које угледате на поду кад отворите врата учионице и кад се од врата разиђе одељење у два реда; срећа је кад вам ђаци напишу писмо, пошаљу честитку; срећа је кад се из покрета неког њиховог рађала песма, и хиљаде других срећа је у школи. Срећа је и кад се заплачете, заплачете! кад на коверти прочитате адресу: „Оној која је улепшала наше детињство“, и на другој страни: „Шаљу мали остављени ђаци“. Велики моји ђаци! Срећа је кад вам пруже стручак маргарета, а књига вам по њима име има. Срећа је кад поклоните књигу. Хиљаде, кажем Вам, хиљаде срећа је са децом. Много њих се сместило у књизи „За твоју срећу“. Многе стоје у реду и чекају да се запишу.
    Да ли имате у припреми нову књигу и када можемо да очекујемо следећу промоцију?
        Вероватно ће се још нешто десити, када, видећемо.
        Хоћу само да поздравим сву своју децу, све своје ђаке, и другу децу, и њима и Вама, младом новинару, и Вашој Редакцији, да пожелим сву срећу овога света.
        За твоју срећу, 3. децембар 2007.

        За Слободну реч, врањске новине
        Александар Стошић
      
        Март 2008.
        Слободна реч – Омладинска страна, Врање – поводом 8. марта.
        У истом броју реч о Мири Алечковић.