Параграф 3

27. октобар, 1998.

Опет тај мирис. Ујутру, кад се први пут отвори прозор, уместо свежег ваздуха, у собе се увуче густа, слатка магла печеног теста и шећера са Либићеве пекаре доле. Кад се човек навикне, то постане нешто што му недостаје. Баба каже да ми је то "београдски парфем", али ја бих више волела да ми некад из тог прозора замирише на траву после кише или барем на чист ваздух, а не на овај стални, гушиви мирис бурека. Све је некако тешко ових дана, како год окренеш.

Јуче сам цео поподне провела у стану са виолончелом. То је мој једини прави бег. Звук је такав, дубок, као да грлим нешто што разуме све што не могу да кажем. Кад се наслоним на дрво, осетим како онај храстов корпус дише, и све оне вести са телевизије, све те цене у продавници, сва та брига у бабиним очима – све то некако утихне. Кад завршим, руке ме боле, али ми је душа мирна. После сам узела „Лејку“ и отишла до Калемегдана. Направила сам пар слика Бучуку и оном старом храсту близу зидина. Волим тај мир на старој тврђави, где не мораш да причаш ни са ким.

Кад сам се вратила, оне две су већ биле ту, Милица и Јелена. Није да их не волим, оне су ми најбоље другарице, али тај њихов стални брзоплети живот, тај нерв, ме умара... Оне воле гужве, ја у гужви осећам само притисак. Баба каже да ће то проћи кад се смиримо, али ја не знам кад ћу ја то „смирити“. Можда је проблем у мени.

Најтеже ми је када видим како су се баба и деда уплашили. Они памте рат, али кажу да ово, ово је нешто друго. Нема „линија“, нема путовања, само стајање у редовима. Ја се искрено надам да ће ово проћи док ја не завршим школу. Хоћу да упишем нешто, да одем одavde, ако буде могуће. Видиш, ми смо генерација која је требало да има све, а сад се боримо да имамо барем хлеб и да не гледамо вести у два. Али, не дамо се, знаш. И даље се смејемо, и даље се љубимо иза школе, само сад то радимо некако тише, као да ће нас неко чути. Биће боље, мора да буде, иначе ћу полудети.

Журим да завршим све пре него што почне телевизија, јер тај шкљоцави звук вести и политике је нешто што не желим нигде да уловим у мојим филмовима.

Деjана