Посвећено преминулом песнику и хајђину Миленку Ћировићу Љутичком
Тамбури ме.
Тамбури ме сад.
Тамбури ме као што и ветар тамбури
Акорде дана на пауковој нити.
Кад у ветровит дан
Моје смежуране руке
Пожеле да те загрле,
Оне ће загрлити ову тамбуру.
Ево, видиш како се тресу?
Оне већ играју неку мелодију
Коју знају само оне и Бог.
Оставити после себе бар једну песму —
То је као оставити за собом цвет:
Нек његов мирис научи људе ономе
Чему није мене научио.
Не плаши се.
Кад одемо нећемо мислити о смислу.
Нећемо бринути о смислу.
Ми ћемо и постати смисао.
Памяти поэта и хайдзина Миленко Чирович Лютички
© Copyright: Елизавета Евстигнеева, 2025
Свидетельство о публикации №125061605952
Свидетельство о публикации №125061605952
Рецензии