Снови су моји
моји неспокоји
као лишће јесени
у блато уплетени.
Пожутели и свели,
а само су светлост хтели.
Ех, како је било некада
велика крошња, велика нада
ал' осташе саме гране
пусте и избраздане.
Које су то силе
што су сунце скриле?
А хтела сам само
да идем тамо
да сeјем башту
која буди људску машту
Све више коров ниче
све мање места за моје приче.
Марица Лукић
( књига Ружа и трн)
ЕСЕ Е ЛИШ Е
© Copyright: Марика Лукич, 2023
Свидетельство о публикации №123080102444
Свидетельство о публикации №123080102444
Рецензии