Йован Дучич. Сердце

Срце

Срешћемо се опет, ко зна где и када,
Ненадно и нагло јавићеш се мени
Можда кад у души болно застудени,
И у срцу почне први снег да пада.

На уснама нашим поникнути неће
Ни прекор, ни хвала; нити туга нова
Што не оста више од негдашњих снова
Ни капља горчине, ни тренутак среће.

Али старом страшћу погледам ли у те:
То нове љубави јавља се глас смео!
Јер што срце хоће то је његов део -
Увек нови део од нове минуте.

Јован Дучић



Сердце

Где, когда- не знаю встретимся же снова;,
нажитые муки сердце как остудят,
ты передо мною вдруг как ниоткуда-
с первым снегом- нашим, да, после Покрова.

В общем одночасье- долгом или куцем-
ни упрёков горечь, сладость ли участья,
ни воспоминанья грёз о нашем счастье,
ни тоска, ни радость с губ уж не сорвутся.

Но коль с прежней страстью вдруг тебя увижу,
новою любовью сердце разгорится:
ждёт оно, живое, и зимой зарницы-
до смерти подённо- как минуты нижет.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы