Йован Дучич. Соната

Соната

Ждал любви задорной я- золотовласку,
что речная нимфа бойкой и пригожей;
грусть-печаль седая вычернила сказку-
и любовь под стать им впереди быть может.

Дифирамбы счастья петь желал я- пел же
грустную поэму сердца в непокое;
на' душе усталой места нет надежде-
некое предчувствье замерло, немое.

Новое желанье поминает старым;
новою любовью, жалкой и напрасной,
раны сердца разве разбережу даром-
страшно и желанье, и любовь ужасна.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы


Соната

Хтедох да ми љубав има лице сретно,
Као речна нимфа, чије власи дуге
Весело црвене; али беше сетно,
И косе јој беху тамне, ко у Туге.

Хтедох да запевам млад дитирамб среће,
А ја најтужнију испевах поему;
Почнем да се надам, а осетим веће
Неку слутњу давну, заспалу и нему.

Тако нову жељу прати суза стара;
Тако нова љубав у часима холим
Неосетно ране старинске отвара -
Па ме страх да желим, и ужас да волим.

Јован Дучић