Йован Дучич. Душа

Душа

Зашто плачеш, драга, сву ноћ и дан цео:
Изгубљена срећа још увек је срећа!
И тај јад у души што те на њу сећа,
То је један њезин заостали део.

Не дај мутној сузи на суморно око:
Срећа никад не мре, ни онда кад мине.
Тај ехо ког једва чујеш из даљине,
То још она збори у теби дубоко -

У самотне ноћи, кад жалосно шуме
Реке пуне звезда, горе пуне сена…
До слуха та песма не допире њена,
Но душа је слути, чује и разуме…

Јован Дучић



Душа

Что ты, люба, плачешь вечерами-днями?
Счастье и потеря остаётся с нами:
горечью утраты- в памяти да в яме,
на могиле- сердцу несчастливый камень.

Не горюй, родная: оживая, счастье
из былого кличет, в будущее манит,
в настоящем нашем верное участье,
пребывает тенью неотступной с нами.

Звёздными ночами целой жизни лета
нам на сон грядущий счастье запевает-
полный, ты же видишь, радости и света,
ты же песню слышишь- слаще не бывает...

перевод с сербского Терджимана Кырымлы