Сима Пандурович. В колыбели сна

У колевци сна

Кад сунце зађе, и покривач плави
Звездане ноћи, вече топлог јуна
Падне по пољу и врх цветних круна,
А жути месец на небу се јави,

У мојој души шум уморних трава
И трепет лишћа у дисању ноћи
Шире сан један сугестивне моћи,
Један сан што се чини да је јава.

Један сан, који сјај месечев злати,
Јавља се, чили, повија онако
Како мирис дуне пољанама лако,
Како уздах ноћи кандилке закл;ти.

И с бојама које упија лепота
Ноћи, овај свет се с другим светом слива
У меку слику задовољства жива,
У живот једног сна и сан живота.

Тада мирише доба раног маја;
И као да се, неприметно, просто,
На Идеал што је у сећању ост’о
Наставља тихо један сан без краја.

Сима Пандуровић


В колыбели сна

Едва закат иссякнет, и презвёздный
голубый кров погожего июня
нисдарит золотое полнолунье
пастбищам и садам цветущим- поздно,

душе моей и ропот разнотравья,
и дрожь листвы, ещё нисколь не старой,
навеет сон, волшебник мой- не мара,
чудесный сон, сливающийся с явью.

Он, словно лунной позолоты пятна,
мелькнёт- померкнет, явится- и мимо,
что аромат цветов уже незримых,
что трепет пламешка свечи заклятой.

И двух миров слияние вершится-
дня и ночи- его волшебной тени-
в незримый лик живого наслажденья,
в жизнь сна как сон недолгой этой жизни.

Дразнится аромат начала мая-
и, исподволь в покой души допущен,
об Идеале, в памяти живущем
родится тихий сон, иной- без края.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы