Александар Лесо Иванович. Ветер

Вjетар

У мутних дана трубљењу јесењему
кроз беспомоћни плач у јецај киша,
захују вјетар, зазвижди, па се стиша,
па опет груне – мјерећи снагу свему.

Он баца, носи прегршти лишћа сува,
не дајући му ни да мртво, свело лежи:
он ломи крте гране и дува, снажно дува,
набијен крцат мржњом према трулежи.

Да га видиш спазио би му у грчу лице,
стиснуто болно од убода и рана
док надлијеће, напада прсимице
на бајонете оштрих, голих грана.

Али га чујеш кад груне изнебуха,
с фијуком кад ти прохуји покрај уха
уз цвокот грана и писку лишћа суха.

Александар Лесо Ивановић


Ветер

В туманной тьме осеннего ненастья
сквозь беспомощный плач и всхлипы ливней
метнётся ветер, взвоет- и утихнет,
и закружит всему и вся напастью.

В покое гнить негоже мертвечине-
он мечет и метёт охапки листьев,
он ветки гнёт- неутомим, неистов,
трещит сухими- смерти не причина.

Он гол и бос, драчливый невидимка,
исколот весь, исхлёстан сухостоем;
лицо в кулак бескровное, пустое-
и прочь. И память не оставит снимка,
треск веток, шорох листьев грязных,
но бега свист зеваку передразнят.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы