Милета Якшич. Тихий бог

Бог тихи

Стубови букве и јеле вити,
Тишине глухе зачаран круг,
Невидљив бедем као да штити
Божанству тихом посвећен луг.

Место ћутања, дубоких снова,
Небеског мира усамљен кут,
Нескладом бурним људских гласова
Неоскврњен, још нетакнут.

Камен и дрво с лиснатим џбуном
Нема је стража около ње,
Понекад детлић челичним кљуном
На врати куцне тишине те.

Као да свето ћутање куша,
А затим опет још дубљи мук.
Мир је, све ћути — Бог тихи слуша
Тишине вечне једини звук.

Милета Јакшић
9. jyлa 1924.

Тихий бог

В роще столетней нам для науки
зелен и плотен сомкнутый круг-
им оградили ели да буки
тихого бога сказочный луг.

Нечто от неба кажется в луге- 
тих он, безмолвный, и без тоски:
снов и раздумий божеский угол,
неосквернённый гамом людским.

Вход охраняют камень да древо,
молнией в щепы- ветви черны;
дятел порою строго и мерно
тишь оглашает клювом стальным:

выдробит - и в священном уделе
стук замолкает, эха уж нет;
снова в покое тихий бог внемлет
вечной, бездонной царь-тишине.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы