Милета Якшич. Ночь полевая

Ноћ у пољу 

Пењу се звезде на тамна небеса,
Изгрева месец, крај мекога сјаја
Сија се даља, тихо се потреса
Трава и класје од ноћног дисаја.

Поприште глухо где је живот врио,
Лето; лептирак, цвркутала шева
Оковала је ноћ и покој мио
И страсни шапат над њиме разлева.

Све мира нађе... тек се мени чини,
Минуће поноћ и звезде ће заћи,
Блиснуће светлост небу на висини,
Али ја мира нећу никад наћи.

Прећи ћу миље кроз поља далека
Све о њој мислећ’ од скорог растанка,
Сам с чежњом својом и тугом без лека —
О, тиха ноћи без мира и санка!

1894
Милета Јакшић


Ночь полевая

Звезды зажглися, окружа ревниво
месяц недремлющий в нежном сиянье.
Даль осиянная: травы и нивы
тихо колышет ночное дыханье.

Поприще жизни кипучей снемело:
жавронок спел, мотыльки отпорхали.
Шёпот лишь страстный несётся несмело-
издали рядом- и тянется в дали

Всё обретает покой... да не всякий:
кончится тьма- час отмерен пропащей,
вспыхнет зарница- быть полудню ярким,
я же покой никогда не обрящу,

затемно коль не достигну любимой,
поле пройдя в непокое и муке,
к сну не склонясь в шепотливую ниву.
Ночь, ты одна для труда и науки!

перевод с сербского Терджимана Кырымлы