Владислав Петкович Дис. Нирвана

Нирвана

Ноћас су ме походили мртви.
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени,
Под пољупцем мртвих успомена.

И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће – к мени дохођаше.

Ту су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облика, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, к’о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Владислав Петковић Дис


Нирвана

Ночью ко мне мертвецы да гробы-
свежие, старые, древлие гробы-
судеб итоги, палитра судьбы,
света-минучки вечные пробы;

мёртвое море- мёртвый прибой-
сохлый песок да горячая, галька:
ветер-горняк, надувающий зной,
мир ворошащий шатко,ни валко;

вымерших вёсен душ неживых
сны о погибели роз усопших,
мертвь ароматная палых их,
мёртвая по ветру осыпь крошев;

также- любовь, что была и ушла,
мёртвые пары соединивши-
смертью навеки спаяв добела,
памятью ласк- и в чёрные ниши;

всё, всё, что было и чего нет,
чтоб никогда не повторится,
разом явилось ночью ко мне-
в сне полумёртвом тенью столицей

тех облаков, что ушли в никуда-
в пику скрижалям хлипким и рваным,
зырящим мира обычную жуть,
тиснущим взором вечной нирваны-

взором небожеским и нелюдским,
милости без, равнодушья и злобы,
счастья без, радости, грусти-тоски-
мёртвым, пустым, бесконечным, бездонным.

Он осенял и меня, и мои
чувства и грёзы, сны и раздумья-
мёртвые, эти и те, что таит
будущий век: не рождён- не умер.

Ночью ко мне мертвецы да гробы-
свежие, старые, древние гробы-
судеб итоги, палитра судьбы,
света-минучки вечные пробы.

Владислав Петкович Дис
перевод с сербского Терджимана Кырымлы