Йован Дучич. Дубровницкий реквием

Дубровачки reqiem

Тај дан тако тужно звонила су звона,
Болну неку песму из металног грла.
Насред катедрале лежала је она,
Као Илузија која је умрла.

Тако плава, тужна.У белом оделу,
Легла је међ руже и миртино цвеће.
Редови властеле на дугом опелу
Стојали су немо и држали свеће.

У окнима цркве тихо, неосетно,
Поче дан да гасне, кад свршише сетно
Дуге болне псалме свештеници седи.

А полазак када запеваше звона,
И кад мирно ковчег подигоше блед,
Тада, као у сну, осмехну се она.

Јован Дучић


Дубровницкий реквием

Хмурый день был полон грустным, жалким
медным колокольным перезвоном.
Средь собора та в гробу лежала,
умершей Иллюзии подобна-

грустная, голу'бая, вся в белом,
в белых розах, в мирте. Отпевали
бедную придворные- несмело
свечи негасимые держали.

Вечер в окна заглянул. Оплыли
свечи: день угас- они остыли.
Псалмопевцы кончили седые.

Уж вечерний звон- усталым гулом;
те едва воздели домовину
сонная ль, она и улыбнулась.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы