Йован Дучич. Любовь моя

Моја љубав

Сва је моја душа испуњена тобом,
Као тамна гора студеном тишином;
Као морско бездно непровидном тмином;
Као вечни покрет невидљивим добом.

И тако бескрајна, и силна, и кобна,
Течеш мојом крвљу. Жена или машта?
Али твога даха препуно је свашта,
Свугде си присутна, свему истодобна.

Кад побеле звезде, у сутон, над лугом,
Рађаш се у мени као сунце ноћи,
И у моме телу дрхтиш у самоћи,
Распаљена огњем или смрзла тугом.

На твом тамном мору лепоте и коби,
Цело моје биће то је трепет сене;
О љубљена жено, силнија од мене -
Ти струјиш кроз моје вене у све доби.

Као мрачна тајна лежиш у дну мене,
И мој глас је ехо твог ћутања.
Ја те Ни не видим где си, а све дуге сате
Од тебе су моје очи засењене.

Јован Дучић


Любовь моя

Радость моя, горе весь тобою полон
я что лес дремучий влажной тишиною,
что морская бездна непроглядной тьмою,
словно всё земное ближним небосводом.

Духом твоим цельным, вечно всюдувещим
кровоток мой сильной полнится тобою.
роковою, сущей- маетой, женою ль?
пока сердце бьётся, плоть тобой трепещет.

Солнце моей ночи, дней луна и зори,
страсти жар и пламя, снег и лёд печали
наш для одиночки мир небезначальный
окормляем нами,радость моя, горе.

В нём- вселенском,тайном, роковом, прелестном-
ты меня сильнее, володея мною,
возводя, свергая, руша или строя
ты во мне, вовне ли- вечно рядом, вместе,

Вместе неотрывно мы повсюду двое;
голос мой- лишь отзвук твоего молчанья;
тайною незримой прислеплён-отчаян,
взор мой поминутно осенён тобою.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы