Владислав Петкович Дис. Песня

Песня

І.
Дни теряются из виду дабы в памяти исчезнуть,
для безвыходную муку, беспредельную усталость,
а вечерние раздумья мне распахивают бездны
без просвету- ни желаний, ни фантазий не осталось.

Лет моих листва опала- ветви вихрями раздеты:
сметено моё былое веком ветреным смятенья;
выраженье мук и страхов, гол и беден я, свидетель
в праздном страстных и напрасных многих взлётов и падений.

Дым отечества в недавнем- гарь в грядущем недалёком
ветром времени доносит в настоящую руину-
и гадаю всё по клубам будет что, сужу по клокам,
быть чему- неужто доля погорельцев не обминет?

Тереблю пока в раздумьях спусковой крючок кончины,
ибо толку в толкованье бестолковщины не чаю;
с колыбели не дождётся меня матка-домовина
заключить мой прах унылый, опечатанный печалью.

ІІ.
В пору тягостных раздумий о своём с собой толкуя,
рока тьму превозмогая, восхожу к мечте и свету,
и, оглядываясь долу, счастье сердцу фабрикую-
то с судьбою спор, забава, бедный промысел поэта;

и, неслышно отворивший усыпальницу былого,
нисхожу в неё, шагаю сквозь шеренги мемуаров,
воскрешаю их нетленным- не чужим, заёмным- словом,
тем недолго почиваю в сени лет былых и старых,

где недоумённым взглядом озираю век насущный-
вижу зарева пожаров в мире вечном, мире бренном,
слышу- жив ещё, подавлен, перепуган- адских пуще
рёв и стоны, лязг и грохот под злорадный вой сирены,

и вытягиваю в рифму заунывную, худую
о былом и о несбывшем будто песню- не молитву,
трудный стон о всё дымящем, негасимом нешто всуе
пепелище идеалов моею юности убитой.

перевод с сербохорватского Терджимана Кырымлы



Песма

І.
У нехату и немару дани иду и пролазе,
И лагано све се губи, изумире и пропада,
И никаквих немам жеља, да ми приђу, да долазе;
По сумраку сањарија пустош спава, мир свуд влада.

Покидани, растурени сви листови из живота:
Бесно их је разбацао по прошлости ветар мука;
Још ја стојим, кржљав израз свих болова и страхота.
Живи сведок силних страсти, неуспеха и јаука.

Луч невоља стално букти и будућност пламен лиже,
Дим загушљив, мутан, труо, небо ми је заклонио,
И чађ пада, и фигуре и контуре разне ниже,
И ја стојим и посматрам гареж што се накупио.

Подиг; сам своју руку с обарача вечна мрака,
Нема смисла реметити бесмисленост у свом току;
Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака,
Да однесе све што имам у дубину у дубоку.


ІІ. 
У тренутку када човек сам са собом разговара,
И занесен смело иде у пределе својих снова,
И разгледа доживљаје и измишља, срећу ствара,
И моја се ми; буди, ал' к; мис; песникова.

Тада тихо скидам плочу са гробнице својих дана,
И спуштам се, дуго идем кроз редове успомена,
Кроз сва места из живота заборавом претрпана;
Ту застајем, одмарам се под покровом од времена.

И погледом већ уморним преживела гледам доба
И све што је некад било, и све што је око мене;
И чудна се слика ствара: неко море од пепела,
Над њим ваздух, паран криком, као да је смех
сирене.

То је песма коју рађа ми; моја и сећање,
То је песма мојих дана и часова и прошлости,
То је песма стара, тешка, једнолика к; кукање,
То је песма са згаришта идеала и младости.

Владислав Петковић Дис