Александар Лесо Иванович. Навстречу небу

У сусрет небу

Сјај чудни један запад точи,
На земљу небо слази крадом:
носе га, носе жутим градом,
носе га стакла, воде, очи.

Сјај чудни један запад има:
висока стабла к њему стреме,
пут њега ноћас птице нијеме
хитају, пјене, у јатама.

Од неба тога жутог пијан,
и ја поглед мутни шаљем,
на земљи овој тешким маљем
живота патног изубијан.

Кроз шапат трава што га срете,
по даху вјетра, по јастребу,
по шуму лишћа нек узлете
нијеме моје жалбе небу.

Александар Лесо Ивановић


Навстречу небу

Нисходит небо в жёлтый город:
закат сиянье дивоточит-
фонтаны, окна, лужи, очи
полны им- полыньи- и горды.

Пьяны им в качку птахи в гнёздах,
в молчанье им пьяны и кляты,
к нему стволы и стебли длятся,
стремятся, тянутся- до поздно.

И я, житьём-бытьём прибитый,
упито очи утешаю
хмельным небесным урожаем,
страдою неземных событий.

Шептаньем трав, веяньем ветра,
полётом ястреба, смятеньем
листвы мольба немая тенью-
навстречу небу- моя вера.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы


отрога.