Владислав Петкович Дис. Чёрные крылья

Црна крила

Гледам ту јесен што иде кроз гране,
То лишће свело, уморно, што гине,
Мирно, у бледе и маглене дане,
У ноћи беле пуне месечине.

Гледам ту јесен. Дошле боје суре
И срце хладно, и лагано прате
Падање лишћа, умрле божуре
И црне гране што на ветру пате.

Осећам студен са поспалог цвећа,
Велики корак од те споре пратње,
Облаке дима невидљивих свећа,
Скупљене сузе за невине патње.

Сарана лета — васкрс моје туге,
К'о мртве руке гране старе, голе,
Упрте стоје пределима дуге:
Као да жале и као да моле.

Тај погреб прости, у коме све ћути,
Тај спровод лишћа као јаук бије.
Ја видим јесен: падају минути,
Све што је било, што још било није.

И шум тајанствен као покрет вила
Иде са земље, где још руже цепте,
Где срца трну: шуште црна крила,
И црна крила над животом трепте.

Владислав Петкович Дис


Чёрные крылья

Осень блюду как лесное несчастье:
листьев погибель- усталых безумно-
бледными, мглистыми днями, ночами
светлыми- в полном сиянии лунном.

Осень. Бесцветие, серость и тени.
Сердце остывшее чует безнервно
гибель тюльпанов, листьев паденье,
чёрных ветвей истязание ветром.

Чувствую холод осенних увечий,
тихий в величии шаг увяданья,
облаки дыма невидимых свечек,
омуты слёзок безвинных страданий.

В память о лете- ройном и пряном-
ветви раскинув, голые липы
замерли насмерть, стали упрямо
словно в печали горькой молитвы.

Как погребенье прожитой раны-
с воплем безмолвным слои за слоем-
осень блюду: день и ночь неустанно
оземь былое как небылое.

Всюду, где смерти вислые брыли
сердцу опавшему колют о вещей,
гул от земли, словно феины крылья-
чёрные крылья- над жизнью трепещут.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы