Милутин Боич. Мысль

Мысль

Она тотчас- в лучах горящих-смело-
великая, небесная- и строго
внушит порыв неслыханного дела,
мощь сатаны и благодати Бога.

Так ты меня глазами полонила,
опутала что сетью- голубыми:
твой ясный полдень ярого горнила-
стихи тебе- безумие во имя.

Вам в вечность вознести меня- в просторы-
познать светила, тучи да туманы,
наш след тройной да здравицы эонов
Творцу в одеждах алых да багряных.

Она уйдёт тебя вослед- внезапно-
побыть ещё ничейною заметой.
Споёт ей Вечность упокоя запад-
она усопнет тихо- неиспета...

Вдали тебя желанье наше- рядом:
твоя душа в моих играет жилах-
и первым- голубым, палящим взглядом-
туман ночной сдаётся- нежным, милым,

моей печали долгой нежалейка
в убранстве лунной- даже с солнцем- ткани-
свет расставанья- мир без расстоянья
и времени- былого сам-колейка-

улыбка над отчаянием яви.




перевод с сербского Терджимана Кырымлы
кровь на душу в последних строфах я заменил, т.к. в турецком они- синонимы и рифмуются: кан и джан, прим.перев.


Мисао

Она ће доћи у сјају и смела,
Велика, горда и божански строга,
Донеће нови позив новог дела,
Сатанску снагу и милошту Бога.

И ти си тако дошла без предзнака
И тихо мреже обмотала плаве,
К; у дан свети пламенога зрака,
Уз песму лудо просањане јаве.

И носиће ме кроз просторе вечне,
Проучићемо сунца и маглине,
Облаке мрке, траг путање
И разумети химну Величине.

Најзад ће к; ти, ненадно утећи
Да више никад не јави се ником;
Вечност ће над њом опело изрећи.
Умреће мирно, непраћена виком.

А ти кад одеш, још увек ћу чути
Реч твоје крви, и мирис твог Хоћу
Испуниће ми сваки дамар пути,
Кад модра магла разастре се ноћу.

Знаћу да мноме крв твоја се пљуска
Пуна сребрног и сунчаног ткања.
Тај свет, за кога нема растојања,
Где сва је прошлост једна пруга уска,

Подсмеваће се богу очајања.

Милутин Бојић
1914