Милутин Боич. Озёра

Озёра

Очи теплы твои- полные мглы
эти озёра- малые моря;
дремлет карее небо ноября;
тисы- ресницы- склонённые- невеселы.

Что им, очам твоим вещим
грустно по скрытому вечну солнцу
или немирно там- у донец?
Зори свыше- зимние- блещут.

Чуждый им взор- гладями мимо-
жаждет истаять кольцами дыму.
В вас мои думы с миром тонут

коль издалёка в грозной глуши-
гробами над, сквозь святость тиши-
слышу ваш зов, очи: ветер стонет.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы


ЈЕЗЕРА

Греју ме твоје очи пуне магле,
К’о језера су где се оцртава
Предзимско небо, што над њима спава,
И мрке тисе, што се над њих сагле

К’о трепавице. Да ли тугу таје
За вечним сунцем које им се скрива,
Или се на дну њином борба збива,
А врх њих само зимске звезде сјаје?

Туђ поглед као сен преклизи њима,
Жуди се распу у колуте дима.
Очи, ја у вас тонем препун снова,

Мир пружате ми, докле из даљине,
Преко гробова, кроз светост тишине,
К’о позив чујем нови звук ветрова.

Милутин Бојић
1914.