ПОСЛЕДЊА РУЖА
Ружица бела у градини тужној
У позну јесен самохрано цвета
Ко бледа зрака поврх гроба нема
Ко светли санак преминула лета.
Чекала ваљда славуј да запоје
Ал место песме северац застуди,
Насташе магле и буре јесење
А вихор један рашчупа јој груди.
Тако се моје срце тебе сети
И живне спомен на времена стара,
Ал још га већа само туга свлада
Кад види јаву па се разочара.
Милета Јакшић
Последняя роза
Что тень креста на гробе бога ради-
убогий луч на утренней заре,
белянка роза в мёртвом палисаде
ещё жива в промозглом ноябре.
Она ждала рулады соловьиной-
её холодный ветер остудил,
сырой туман скукожил вполовину,
а буря-вьюга будет впереди.
Так, по тебе тоскуя, это сердце
таит былого память до зимы,
когда воспоминаньем не согреться,
и свет любви давно слабее тьмы.
перевод с сербского Терджимана Кырымлы
Милета Якшич. Последняя роза
© Copyright: Терджиман Кырымлы Третий, 2022
Свидетельство о публикации №122072707124
Свидетельство о публикации №122072707124
Рецензии
