Стихи на сербском языке ПЛЕС НА КИШИкнига

Библиотека
АЗИЈСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Књига бр. 12
Издавачи:
„Алма“, „Сунчани брег“, Београд
1.издањe
Уредници:
др Ђорђе Оташевић
др Миомир Милинковић
Рецензент:
др Даница Столић
Превод са руског:
Дајана Лазаревић
Насловна страна:
Дејана Јовановић
Штампа:
„Пресинг“, Младеновац
Тираж:
150
Наслов изворника:
Танец под дождём
© Copyright for the Serbian edition by
Abdukahor Kosim, 2020
Абдукахор Косим
ПЛЕС НА КИШИ
Приредио и предговор написао:
др Милутин Ђуричковић
Алма - Сунчани брег
Београд
2020.

ПРЕДГОВОР
"Oпшти књижевни проблем
јесте повезивање“.
Пол Валери
Настављајући већ препознатљиву праксу објављивања нових и квалитетних превода из страних књижевности, овога пута представљамо савременог и запаженог песника из Таџикистана, аутора десетине песничких књига и добитника неколико националних награда за своје богато и разноврсно стваралаштво.
То је Абдукахор Косим, песник који пише на матерњем и руском језику. Његова поезија сада се први пут објављује на српском језику и ово је, заиста, лепа прилика да нешто више сазнамо о развојним токовима, поетици и уметничким дометима савремене поезије која се ствара у Таџикистану.
Косим је танани и суптилни лиричар, који пише о свом окружењу, о интимном животу и љубави, о завичају и природи, о родољубљу и домовини и другим мање-више уобичајеним темама 5
и мотивима. Колико је национално и локал-патриотски настројен, толико је и хуманистички солидаран („Братство“), показујући нескривену љубав и оданост не само према свом и руском народу већ и другим конститутивним народима своје земље и окружења.
Иако пише из перспективе одраслих, песник се неретко оглашава и из позиције детета („Очима детета“), што се, донекле, може тумачити и као наиван, добронамеран и искрен приступ према предмету певања и описивања, а истовремено сведочи о извесним етичким особинама (племенитост, добронамерност, човекољубље, активизам, космополитизам).
Посебну вредност и занимљивост овог невеликог, али свакако драгоценог и интригантног рукописа, представљају римовани катрени, који показују сву изражајну и стилску способност овог таџичког песника, а нарочито надахнуте и врсне преводе из пера Дајане Лазаревић.
Др Милутин Ђуричковић
6
ГРАД СПАВА
Град спава,
још само мољци
заљубљени у фењере круже.
Доћи ћу,
ти мене само чекај,
у моју љубав, молим, не сумњај.
Доћи ћу,
када почну кише,
и сперу тугу и патњу растанка.
Доћи ћу,
кад будеш спавала сама,
и јастук свој грлила у сузама.
Град спава,
а ја лутам сам,
и проклињући време, себе држим.
Ове ноћи,
к теби полетећу,
и врло брзо са тобом зору срешћу!
Доћи ћу,
макар ме се сети,
у загрљају стопићемо се опет. 7
А срца нам
горе од љубави,
нека нас спали богиња њина!
Без тебе
пустош је свуда.
На струнама срца туга опет свира.
Без тебе,
зима и хладноћа,
и ветар-вук мени душу кида.
Доћи ћу,
када почну кише,
и сперу тугу и патњу растанка.
Доћи ћу,
кад будеш спавала сама,
и јастук свој грлила у сузама. 8
БРАТСТВО
Познато је свима, Таџици воле друштво,
и знају: у прстима је снага песнице!
Таџици и Русија неће издати братство
за сва блага света, ни пријатељства лице!
Раме уз раме у борбама смо били.
Непријатеља гонили целом Европом.
И земље руске главама се поносе:
Таџиком, Узбеком, Татаром, Јеврејом.
Поштујемо благословени дух народа.
Са Русијом смо срећни, па и... патимо.
За нас је света расијска природа
У земљи, у којој ми, Таџици, лежимо!
*
Где год сам био, био сам с тобом,
о, отаџбино, моје љубави талисмане.
Сва блага света су мени ништавна,
моја си круна и трон, Таџикистане.
9
ЈА, ГОРСКА РЕКА
Ја, горска река течем својим током,
летим и о камење спотичем се.
И уздижем се од узлета и падова,
путева судбе своје држим се.
Али, некад ми мењају канале људи,
да оросе баште, поља, ливаде,
и зато се радујем судби својој,
јер живота нигде нема без воде.
Течем ја у жилама дрвећа, трава,
по свему живом, које окружује нас.
И уздижем се опет испаравајући,
пливам као облак небом за вас. 10
***
Шта ће нам злато, то је само метал,
па нека си га и у џаковима крао.
И лепотице само лепа су слика,
човечанству је доброта пиједестал.
***
Пред Богом морамо држати ћутњу
за грехе, које смо могли избећи.
Ко ће нам питања судбе решити?
и себе човеком, можеш ли назвати?
11
ГОРИ, ПЕСНИЧЕ!
Гори, песниче, али не одустај,
судба песника је да изгори.
Себи ти мораш остати веран,
и гимне доброте увек заори.
А живот трчи, пут кривуда,
зи не тражи људске љубави.
Душа боли, удара од бола,
песниче, на спокој заборави.
До смрти, ватрене речи
не умарај се од састављења.
И не тражи другога пута,
твоја судба су душа исцељења.
12
ПЕСНИК ЈЕ УВЕК ЖИВ
Издржаћу ја разна искушења,
која означише и Бог и Судба.
Са људима тражим духом сусретања,
није ми жао ни хладноће ни зноја.
Испуцали су ми давно дланови
и косу покрише седе власи.
Зар је брод среће давно потонуо?
Под таласом патње зар да се скраси?
Ударају у обале моје наде,
с анђео смрти шапће ми: Стој!
Куда журиш? О, како си неук!
Време ти је, смртниче, за спокој!
- Не! Не могу! - куцам јаче на врата,
- Отворите, људи, светлост вам носим!
Нека нестанем, није велик губитак,
али, за собом траг ћу да косим!
13
ТАЏИКИСТАН
Таџикистане, земљо моћних гора,
крају изворских река и потока,
и топола из крви хероја Сијавуша,
и плачућих изнад њега облака.
Са тобом сам моћан и неограничен,
са тобом сам у сну и на јави.
Ти си ваздух, који пуноћом удишем,
и свим бићем ја само тебе волим.
Земља си маште, љубави, топлине, светла,
ти си дословно рај, само на земљи.
Благослови мене, земљо моја родна,
и ништа више није потребно мени.
Песници и мислиоци Истока
чаробном речју покорили су свет.
Били су они рођени кроз тебе,
да будеш вољен оставише завет.
Благословена земљо - Таџикистане,
памирских гора ветрићу хладни.
Памучна поља, ватре Хатлона
сви вичу, дословно огањ је ноћни.
О камење удара горска река,
и сребри се снег на висини.
Таџикистане! Ти си моја награда,
с тобом ја идем ка својој машти. 14
СРЕЋАН РОЂЕНДАН, ДРЖАВО!
Посвећено 25-годишњици
независности Таџикистана
Срећан рођендан, државо!
Нека су ти срећни нови дани!
Срећан рођендан, државо!
Са новим идејама грани!
Беде смо све претрпели,
победили смо у рату.
Ми смо народ трудољубив,
изградићемо поново земљу.
Срећан рођендан, државо!
Нека су ти срећни нови дани!
Срећан рођендан, државо!
Са новим идејама грани!
Родила си се ти поново!
Из пепела дугих векова.
Таму је прогнала искра рођења,
наступила је и твоја зора.
15
Срећан рођендан, државо!
Нека су ти срећни нови дани!
Срећан рођендан, државо!
Са новим идејама грани!
Јединство ћемо сачувати,
Препород државни.
Мој родни Таџикистане!
Увек смо ти верни.
Срећан рођендан, државо!
Нека су ти срећни нови дани!
Срећан рођендан, државо!
Са новим идејама грани!
У загрљају си моћних гора,
Процветаваш као рај.
Отрежњење си Самонида,
Мој родни, вољени крај.
Срећан рођендан, државо!
Нека су ти срећни нови дани!
Срећан рођендан, државо!
Са новим идејама грани!
16
ЗЕЛЕНА ЗЕМЉА УСПОМЕНА
Зелена земља успомена,
свуд фрагменти живота, као на филму.
Трагикомедија, поема... Не, стани,
љубави моје цветни сан је видан тамо,
а од туга густа шума се тамни.
Тамо ждребац скаче по пољани...
Ја детињство видим као у рају.
И као да лан облизује ране
у пропасти наших жеља на крају.
А вук сумње - стваран је, неуспешан...
Завијање чујем у шуми густој.
Само мајке моје присећања
доносе у душу радост и спокој.
На хоризонту сунце одједном залази
и осветљава сећање лета прошлих.
Зелена земља успомена
оставиће траг у мојој болној души.
17
ОД ДЛАНА ДО ДЛАНА
Од длана до длана
најтежи је, дугачак пут.
Од длана до длана
разумели би живота сут.
Додирујемо се длановима,
али душу не осећамо.
То значи: пут није лак,
још много треба да прођемо.
Од длана до длана
треба да летимо као пчела.
И полен љубави у животу
тихо би се на тачку свела.
Кроз планине неповерења,
кроз лажи, преваре, обмане.
Крок реке нерециве,
злочинстава океане,
треба да прођемо и останемо
једноставно добри људи.
Од длана до длана
здања су љубави.
18
ВАЛЦЕР ЗАЉУБЉЕНИХ
Плешемо валцер заљубљених на киши.
Једно другом гледамо у ватрене очи.
Загрливши се, заједно се окрећемо,
повијени под теретом тамне ноћи.
Ех, ноћи тамна, немој ме изневерити,
дај заљубљенима да се напију вина.
У души мојој гори ватра љубави.
На уснама твојим је сласт утешења.
Све и сја хоћу да заборавим с тобом,
само да осетим љубави додир!
Пролеће се роси топлом кишицом,
ласка нежно чудесним ветром.
А музика љубави у срцима свира:
заљубљени плешу под кишом!
19
ХОЋЕШ ЛИ МИ ДОЛАЗИТИ НОЋУ?
Хоћеш ли ми долазити ноћу?
Потврђујеш ово у мислима себи.
Грлећи ту слику у сећању,
ти проливаш сузе по мени.
Упала си у моје пространство,
шта ћеш, то је љубав просто.
Ја с тобом живим, и ти знаш то,
А тврдиш, да не чујеш мој зов.
Ако поново бациш планшет -
мишта, сутра ћеш купити други.
Откуцаћеш опет слова невољно
и написати: А ГДЕ СИ ТИ, ДРАГИ?
Не помаже реч чаробна?
јер љубав је ваздух, којим дишемо,
и она нам машту рађа.
20
МИСЛИ О ТЕБИ
И опет је ноћ и мисли о теби...
На струнама срца досада опет свира.
Душа трепери, као ватрица,
која полако тоне у тишину мира.
И тамноћа све опет прождире,
не види се ништа, само моменти.
Када смо зору чекали заједно,
ласкали су душу утешења сласти.
И музика опет звони у ушима,
опет бих од радости заплесао.
Са тобом би, дословно, анђео на небу,
под музиком љубави заиграо.
А ти понекад осветли мој пут,
о, лунолика, кроз тебе сам прави.
Можда ћу ја доћи једнога дана.
Не у песми, не у рими, већ на јави.
21
МОЈЕ МИСЛИ
Шумо мојих размишљања,
тако си тамна повремено,
да на путу од својих сумњи
ја ни трунке нисам сам свој.
Мисао се размахнула крилима:
звездани поглед кроз маглу.
Испуњено је срце маштама...
Само глође зуб кроз обману:
дословно у шуму осветљење
никада, верујем, неће доћи,
и тада ће, као у помрачењу,
,исао, као сунце заћи!
22
НЕ КРИЈЕМ СЕ ЈА
Не кријем се ја, само ми је лоше,
као веверица у точку трчим.
До циља бих да стигнем, али узалуд,
из точка не могу да се избавим.
О верности понекад не треба речи,
јер срцу се не наређује да воли.
Иако се скривамо некад, као сенке,
на светлу ћемо изаћи, не заборави.
Ти си заљубљена у поезију, знам то,
поезија изгоревања душе.
О томе ја већ одавно маштам,
да би ти писала стихове боље.
Ја видим, како ти осећаш бол,
сањам, како патиш ноћима.
Патећи, ми постајемо песници,
горећи, слободу дајемо маштама.
23
НЕ ГОВОРИ МИ НИШТА
Не говори ми ништа:
по очима све ћу ти прочитати.
Примићу душом твоју љубав,
своју ћу немоћ признати.
Очарала си ме лепотом
и нежношћу својих признања.
Будила си у мени љубав,
кроз океан жеља и праштања.
И чудотворни отров тај,
сигурно смо испили заједно,
не знајући ни сами зашто,
да ли смо волели или нисмо.
Када дође време - ја ћу доћи,
само ми не говори - не,
и пољупцима у ноћи оставићу
у твојој души - трагове.
24
ПЕРИЈА
Седи песник је видео перију
лепотицу неупознату.
Као да се у рај открише врата...
Као да је нашао своју машту!
очи сијају као језера,
а усне - као да су латице.
Прелепо тело - нема бруке,
у томе, што траже њене руке.
Творац, уметник неупоредив,
такву лепоту је створио,
да би са њом и свет загробни
у жељама духова оживео!
25
ЖАЛ
Шта ће нам јесен, зима или лето?
Кад ћемо опет доћи к пролећу.
И у цветним баштама на расвитку
славујску песму запеваћу.
Иако на разним тачкама планете,
срца нам куцају у складу.
Изгубисмо нешто у животу,
али не жали, још имамо наду.
Шта си ми била, зар не знаш?
Била си за мене, дословно, рај,
Нагло сам отишао од тебе,
збогом не рекавши. Праштај.
26
ГДЕ НЕСРЕЋА ПРОСТО НЕМА
У реку се бацио гоњен жеђу,
али воде у њој нема.
И у очима, откуда лију воде,
жељених снова нема.
Ноћи испуњене страдањима,
види Бог - желе ли шта?
Ни пријатеља, нити сусрета,
ни живих потрага нема.
Срце препуно маштања,
у реку бих бацио ја...
Где да пронађем такво место
где несрећа просто нема?!
27
ТРЕПЕРАВО ОКО ФЕЊЕРА
Посвећено самохраним мајкама
Звуждук ветра и шуштање дрвећа,
и трепераво око фењера.
Самохрана мајка на прагу,
чека сина у сузама до јутра.
- О, Боже, гајила сам с љубављу,
себи сам ускраћивала све,
и опет сам остала непотребна,
на заједничкој нам слици, сине.
А син је у то време с вољеном
певао романсе, шампањац пио,
О мами, о јединој мами,
као да је нема, је заборавио.
Умрла је од чекања, угасила се
у тој мразној ноћи јануара.
Са њом њом се тада угасило и
то трепераво око фењера. 28
ДРАМА
Драма сад има на свету много,
ђаво је написао драму.
А глумци су ђаволчићи,
сеју свуд тугу и патњу.
И игром руше зидове,
иза којих је свет сласти.
Треба их уклонити са сцене,
и послати у адске пропасти.
29
БОРЕ
Линије судбе, које су на длану,
сада су свуда, као их прочитати?
Не мењајте законе пророчанства:
божји план и јесте и тек ће бити!
У огледало гледам, а тамо мрачни
борама прекривен човек је сад.
О, огледало, зашто множиш мисли?
Скоро си показало, како сам млад!
30
ЖЕНА КОЈА ЈЕ ИЗГУБИЛА СРЕЋУ
Жена, која је изгубила срећу,
као птица, одустала од својих.
Жена, која је изгубила срећу,
изгубљена је рима, бели стих.
Иако је лепа, као перија,
а усне јој као дивне латице,
Душа јој од жеђи умире -
Господе, дај јој гутљај водице.
Кад је имала срећу, није је чувала,
сада на прозору стоји сама.
Гледа у даљ, као да нешто види,
а слика среће није видљива!
31
ОЧИМА ДЕТЕТА
Очима детета оца замишљам
и опет се сећам лика рођеног.
Патим мислећи: тебе нема више.
Лице је лучило жарку светлост!..
И одједном на сиве образе гледам.
Сви скрећу поглед, а не скрећем ја.
Очима детета оца замишљам
и опет се сећам лика рођеног.
Капке си затворио и наде са њима,
Остала је вечност: а ми - какви смо?
Као да смо страни, а у туги - једно:
Очима детета је живљи од живих!
Очима детета оца замишљам
и опет се сећам лика рођеног.
32
РАЗОЧАРЕЊЕ
Твоје очи су као океан,
у њима једном - утопићу се.
А можда ћу и побећи,
рећи ћу: рођена, заборави ме.
А твоје усне као латице...
Као славуј хоћу да летим,
тебе, рођена, да пољубим.
У твојој души вулкан спи,
вулкан наде и љубави.
И хоћу да га пробудим,
мене, рођена, позови.
Но, већ ја силуету видим:
другог на прозору љубиш ти.
О, како те желим заборавити,
зашто ме тако забрињаваш ти?
33
ЉУБАВ БЕЗ РЕЧИ
Нас двоје нисмо сретали јутро,
нас двоје у биоскоп нисмо ишли.
Једно друго смо гледали с љубављу,
али рећи о љубави нисмо могли.
На лекцијама си са мном седела,
речи учитеља ја нисам чуо.
За мене је била просто награда
мирис нежних јефтиних парфема.
Растали смо се у пролеће,
одзвонило је наше последње звоно.
Требало је да признамо љубав.
То ниси могла. Ја нисам могао.
Није нам судба била, рођена,
постасмо жртве прошлих ветрова.
Но, мене привлачи опет изнова
мирис нежних јефтиних парфема.
34
МЕНЕ ДА ЗАБОРАВИШ
Мене да заборавиш, ти можеш, да!
Али, срцу да наредиш, не можеш, не!
Када ти приђем, рећи ћеш - да!
А када одем, рећи ћеш - не!
И чак у срце које је разбијено,
на хиљаде делова, ипак ја
знам да ћеш га ипак саставити,
и лик је мој с тобом довека.
Мене да заборавиш, не можеш, не!
Мене да волиш, ти можеш, да!
Тобом јесте владао понос,
али горда никад ниси била.
И лепотом својом, не вечном,
сама за себе си живела!
Мене да заборавиш, не можеш, не!
Мене да волиш, ти можеш, да!
Но, више ја к теби доћи нећу!
Живи, мојим ликом прожета!
35
ЈА НЕ ТУГУЈЕМ
Ја не тугујем, туга мене води,
а досада ме опет баца у мрежу.
Сам сам, а срце је попут леда,
где је та вољена која загрева душу.
О, Боже свемогући, помози,
ја од љубави твоје исцрпљен сам.
Пошаљи ти мени анђела љубави,
спасиће ме она, добро то знам.
Ја не тугујем, туга мене води,
и караван жала мене односи.
У пустињи патње жеђ ме убија,
гутљај љубави свако проси.
Ја ћу пасти, али осећам руке,
које ме хватају за плећа.
И шапуће у ухо: остани, рођени,
дуго сам с тобом сусрет чекала.
Туго-чежњо, не признајем тебе,
може се судба са мном шалити.
Живећу, циљу се радовати,
неће мене она сломити.
36
ДЕЛИЛИ СМО ЗЕМЉУ
Делили смо земљу на разне државе,
гризли смо се као змије и давили.
Често смо ратом на брата ишли,
и ђавола смо у том давно превазишли.
Деловања наша, терор и ратови,
да ђаво види, дрхтао би у паклу.
Зар смемо ми тако земљу делити,
зез земље-мајке не можеш живети.
Ми смо деца Адама и Еве, о, брате!
гледај на зору, потом на заласке.
37
ПРОЛЕЋЕ
Природа се радује опет после сна,
цветају висибабе - весници пролећа.
Испуњен је ваздух аромама цвећа,
и поново су долетели ждралови.
Дошло је пролеће, процветало цвеће.
Баште су у цвећу и славуји ликују.
Певају они о животу, љубави,
и латице цветова целивају.
Дошло је пролеће и дугачка дуга,
бојама жарким прави украс небу.
Невеста године - пролеће је дошло,
разиграно сунце милује васиону.
38
ЧЕТВОРОСТИХОВИ
Куће, дворци, храмови, градови
и небодери птичјег полета...
А ја сам се топио у животу увек,
у срцима вољеног народа!
***
Хтедох да напустим живот - и изгубисмо се.
Своју машту не нађох - и изгубисмо се.
Реци ми, друже: где је светло среће? Тама је свуд.
Одједном се сретосмо на путу... И изгубисмо се.
***
Ко је друг, а ко душман, понекад не знамо.
Пропадамо у мрежи са својом добротом.
Ако у кожи јагњета сиви вук вам дође,
боље будите лавови, а не глупе овце.
39
***
Љубавно пролеће моје к теби - осмех на уснама.
Машта смрзнута у крви - осмех на уснама.
Отвори ми срце, да бих могао да склопим очи
и умрем. А ти живи с осмехом на уснама!
***
Рекао сам срцу: заборави на тугу,
долазиш сада на своју чекану дугу.
Одговорило је срце: Стани, будало!
А шта ће бити када прођеш дугу?
***
Љубав је и болест и спасења страна.
Љубав је и награда и обмана.
Љубав је љубомора која душу пали.
Љубав је анђео одмах поред ђавола. 40
***
Шта је радост, коју би сви да доживе?
Шта је бол, коју људе не желе да сиве?
Шта је цар, који наш роб жели да буде?
Шта је ђаво, који све грли и сви му се диве?
***
Жив сам, нисам мртав, по вољи судбе,
и душа све дими, а кажу: Пазите се!
Винопијо, боље дај чашу ватре!
Изгорео бих од љубави неизмерне.
***
Мислио сам, много другова, али разбише се снови,
Јер сам их упознао када бише најтежи путеви.
Проживео сам многа лета, чак до седих власи,
И тек тада сам схватио, да си мој друг баш - Ти! 41
***
О, Свевишњи, Ти ми сасвим не суди!
Кад заувек заспим, када треба, буди!
И живот сам испио, као све, не до дна.
Не суди, већ боље чашу вина залуди!
***
Родивши се, до краја се скраћује конац,
И сваки трен тачно одбраја Творац.
- Пет дана живимо на овоме свету,
И то не сваки - рекао је мудрац.
***
Шта је важније - љубав или живот, песниче?!
Отвори ми душу, на шта ти тајне личе?
- Важнији је живот, али рећи ћу ти још:
Живот настаје из љубави и крај приче!
42
***
Усне драге су нежне, баш као латице,
Да утолим жеђ чувам драгине росице.
Постао бих славуј, ноћ бих пропевао,
Само да ме пустиш преко оградице.
***
Ти си чашу испунио добрим вином,
а никад му се нећемо помирити с ценом.
Остави, винопијо, макар мало вина.
Макар капљицу, да се отрезниш потом.
***
Опет по земљи светиње обилазимо,
истине живота разумно газимо,
Убијамо своју браћу беспоштедно.
Победу самих над собом славимо. 43
***
Људе је разумним саздао Творац.
Дао им судбе у руке, као Отац.
Власници смо својих судби од тада:
Тела непослушних, душа, па и срца!
***
Не пијем више вино и опет сам пијан,
у лице хваљен, а потом смећем називан.
Дволични су људи, а истина је само смрт,
овај свет, мираз наде, обмане је стан.
***
Шта је то живот? Разумети није дано.
Сто година живи и умиреш тако равно.
Наш живот је као врч с благодатним вином:
испијемо до дна, а потом је свеједно. 44
***
Тама не воли светло, ни ђаво га не воли.
Ко је вером озарен, тај свему одоли.
Говорио је мудрац, Хајамом одрживи:
Песник изгори сам, али таму не заволи.
***
Зашто туговати? Живот није вечан.
На други начин претражиће се дан.
Издржаћемо свакакву непогоду,
и насупрот судби живећемо сан.
***
Море не познајем, но море је са мном,
шум таласа, крик галеба чујем повремено.
Али, нека лепша бол душу ми брине...
Реци ми, мудраче, шта је то са мном? 45
***
Питали су ме: Јеси ли мудрац или трупац?
Ко ће добити твог живота венац?
Рекао сам: Песник, и мудрац и трупац,
довољна ми је вечна наклоност срдаца.
***
Реците ми, људи, ко грешио није?
Ко никог у животу увредио није?
Но, срећан је тај који грехе у животу,
не у старости, већ на време признаје.
***
Сањао сам: купам се ја у мору вина
и као да сам испио цело море до дна.
Питао сам тумача снова о вину
и схватио: мисли ми о кривици брину. 46
***
Пустиња без краја. Судбе караван
вози водитељ - премудри Султан.
Неког ће оставити у цветној долини,
неком ће остати злобни ураган.
***
Сладим се вином, а шта је с кривицом,
која још од Адама вуче се судбом?
Неће ми вратити рај, као поклон Творца,
но, грехе искупићу, а потом - на спокој.
***
Где је истина, где лаж? Ти и ја не знамо.
Јесу или нису предодређени судбом.
Искушење је свет. То је истина живота,
и једном ћемо га повести са собом! 47
***
Данас, да кажемо, много је на свету зла.
А можда је љубав на свету умрла.
Или можда, баш ниједан грађанин
не разуме да је Творац јединствен?!
***
Нескривен пупољак топи се у саду,
свеједно ће покрасти, пусти нека краду!
Иако вртлар замке на капију качи,
нека гинем, а цвет ће руке да украду!
***
Удахнуо сам дивне руже слатки дим
и латице њене хтео да пољубим.
Иако ми је трње дланове изболо,
остао сам ја пред прелепом да стојим. 48
***
У мој врт љубави у пролеће си дошла,
цветове пролећне собом си донела.
С осмехом светлим на усни, к`о на сунцу,
јутро си ми пролећно с љубављу унела! 49
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Абдукахор Косим је таџички песник, преводилац, публициста, новинар. Рођен је 1965. године у Таџичкој СССР у совхоз-техникуму имена Кујбишева, Вахшки рејон. Стекао је више педагошко образовање. Од 1983. до 1985. служио је у редовима Оружаних снага СССР-а.
Оснивач је и шеф литерарног клуба „Ворисони Турсунзода“ (Наследници дела Турсунзаде) и огранка Удружења књижевника Таџикистана у граду Турсунзаде. Главни је уредник новина „Хидоят“ из Народне демократске партије Таџикистана. 50
Добитник је следећих награда: „Изврсност просветитељства и науке Републике Таџикистан“, „Изврсност у култури Републике Таџикистан“, Јубиларна медаља „20. годишњице Пограничних војних трупа Таџикистана“, медаља „20. годишњице Националне гарде Таџикистана“, медаља „За помоћ и садејство ветеранском покрету“, медаља „За активни рад у Међународном удружењу књижевника“, медаља лауреата „Међународне награде имена В. Набокова“, сребрна медаља Сверуског књижевног фестивала „Лиффт“ Аутор је следећих књига:
Дечја стихозбирка „Алифбои шавковар“ (Занимљиви буквар) Душанбе, 2008.
Збирка поезије „Ворисон“ (Наследници), Душанбе, 2010.
Збирка поезије „Бешаи анбухи андеша“ (Густа шума размишљања), Душанбе, 2011.
Збирка поезије „Садои дил“ (Глас душе), Душанбе, 2011.
Збирка поезије „Ворисон“ (Наследници), Душанбе, 2010.
Збирка поезије „Сарзамини сабзи хотира“ (Зелена земља успомена), Душанбе, 2015.
Збирка „Вахдатофар“ (Миротворац), Турсунзаде, 2018. 51
Заступљен је у десетинама зборника, алманаха, часописа, зборника са књижевних конкурса и фестивала. Пише поезију на таџичком и руском језику.
Копредседник је литерарног савета Међународног удружења књижевника и читалаца СПИЧ, координатор међународног одбора Међународног удружења књижевника, члан Скупштине Евроазијског народа, члан Евроазијског креативног савеза у Лондону.
Лауреат је Међународне награде Владимира Набокова и конкурса „Од Сервантеса до наших дана“, финалиста Међународног такмичења Ф. Тјутчева, „Димпломант Међународног отвореног музичко-књижевног фестивала „Јалос 2017-2018. Лав Болдов.“
Био је номинован за националну књижевну награду „Песник године 2016“, књижевну награду имена Сергеја Јесењина 2016. године и награду „Наследство“ 2017. године.
Ожењен је, отац четворо деце.
52
САДРЖАЈ
Предговор 5
Град спава 7
Братство 9
Ја, горска река 10
*** 11
Гори, песниче! 12
Песник је увек жив 13
Таџикистан 14
Срећан рођендан, државо! 15
Зелена земља успомена 17
Од длана до длана 18
Валцер заљубљених 19
Хоћеш ли ми долазити ноћу? 20
Мисли о теби 21
Моје мисли 22
Не кријем се ја 23
Не говори ми ништа 24
Перија 25
Жал 26
Где несрећа просто нема 27
Трепераво око фењера 28
Драма 29
Боре 30
Жена која је изгубила срећу 31
53
Очима детета 32
Разочарење 33
Љубав без речи 34
Мене да заборавиш 35
Ја не тугујем 36
Делили смо земљу 37
Пролеће 38
Четворостихови 39
Белешка о аутору 50 54
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41(430)-1 КОСИМ, Абдукахор, 1965-
Плес на киши / Абдукахор Косим. - Београд: Алма - Сунчани брег, 2020 (Београд: Пресинг). - 54 стр. Ауторова сликa; 20 цм. - (Библиотека Азијске књижевности / [Алма - Сунчани брег]; књ. бр. 12)
Tираж 150. - Стр. 5-6: Предговор / Др Милутин Ђуричковић. – Белешка о песнику: стр. 50-52.
ISBN 978-86-81352-09-0
COBISS.SR-ID 15269641