Алекса Шантич - Ожидание

ОЖИДАНИЕ

Ах,
сколько счастья в те часы я ощущаю снова,
Когда рождается Луна, там в синей высоте,
И соловей поет, невидим в темноте,
И сердце пламенем сжигает новым!

И старые деревья длинные бросают тени,
И холм высокий отражается в реке;
Жду Вас, придите, сердце разрывается в тоске.
Я жажду поцелуев, жажду откровений.

Я жду, молиться будем мы вдвоём,
Здесь, на свободе, перед небом-алтарем,
Не на иконы, не на образа,

Чтоб милость нам Господь свою явил.
И вы трепещете, сдержаться нету сил,
И я люблю Вас всю, и губы ваши, и глаза...

АЛЕКСА ШАНТИЧ
Перевод Дениса Говзича

И ОРИГИНАЛ

ЧЕКАЊЕ

Колико је среће у часима овим,
Кад се мјесец рађа на плавој висини,
Када славуј пева негдје у даљини
И разгара срце пламенима новим!

Овдје дрвље старо дуге сјенке баца,
У нашој ријеци брдо се огледа;
Дођи, јер ми срце више мира не да –
Ја сам жедан, драга, твојих пољубаца.

Не моли се тамо, пред иконом старом!
Овдје у слободи, пред небом – олтаром,
Са кога нам Господ о милости збори,

Дођи, да заједно молимо нас двоје:
Ја ћу све да љубим, очи, усне твоје,
А ти стрепи, дршћи и са мном изгори.

Алекса Шантић

Художник Samuel Colman

Ещё о любви
http://stihi.ru/2020/05/27/5284