Ми, вечита деца неба
Плавог пута без краја
Ми не живимо од коре хлеба
Већ од прозрачних снова из раја
Ми, вечита деца неба
Летимо хоризонтом без крила
Наше песме су ехо птица
А наши осмеси дугина свила
Ми, вечита деца неба
Изгубљена у вреви града
У неком погледу спознамо нежност
И тад нам срце преплави нада
Нама, вечитој деци неба
Треба та искра срца у оку
Треба нам нека мирна лука
И да нас на земљи задржи
У загрљају сигурна рука
Београд, 31.7.2019.
Деца неба
© Copyright: Драгана Старчевич, 2019
Свидетельство о публикации №119073105917
Свидетельство о публикации №119073105917
Рецензии