Звёздное сказание о Вязьме

  Југославија, Далмација. 1943 Зима. Изгорела србска села.
Жене и деца избегли у планину. Партизани наилазе на јаму
 закланих 50 жена-мајки и деце 20 дана после покоља.
Преко лешева, бауљала је смрзнута девојчица од непуне
године дана… Дају јој име Вјазма…

В Югославии во время ВОВ в пещере,где спасались жители
 сгоревшей деревни, среди погибших партизаны
 нашли годовалую девочку и решили назвать
 Вязьма, так как  в это время к ним  прилетела весть,
 что Вязьму освободили от фашистов.
 На эту тему написала балладу партизанка и поэтесса
 Мира Алечкович
 
На фото : Вязьма и поэтесса Мира Алечкович в 1986 году   

 МИРА АЛЕЧКОВИЋ (СРБИJA)

ЗВЕЗДАНА БАJКА О ВJАЗМИ

Лете по сребрном снегу санке,
борови снежни, снежне и јеле…
То је почетак звездане бајке…
Снег дубок, иду уморне чете…
Ја се то сећам зиме једне,
ја се то сећам туге големе,
спаљено село, пусто слеме
и дете једно са згаришта
у загрљају партизанке.

Носи га, споро кроз снег корача
док бела влакна ветар мота,
и заноси се од дечјег плача,
од овог бунтовног малог живота.
Откриће плачем где је колона,
и знаће меци куда идете,
девојко драга из батаљона,
певуши песму, успавај дете.
Умирило се, клонула глава,
Ћутите, пушке, тише, тише,
пустите ову малу да спава,
девојчица је ова сама,
никога нема, никога више.

Ћутите, топови у даљини,
у снежној бури, и дивљини
ово сироче мајку сања,
и умукните, митраљези,
нек“ дете ово спокојно спава,
да се на пролеће радује брези,
да на пролеће потрчи травом,
једна девојчица немирна плава,
бежите, црне птичурине,
са неба моје домовине,
не будите ми дете што спава…

А како ћемо име му дати?
Ко зна какво је желела мајка,
У огњу куће спаљена мати…

Ветар фијуче, снег солујава.
Људе већ једва ноге држе,
– Пренеси даље: Корачај брже.
Пренеси даље: Вјазма је пала…
Вјазма је слободна! – пренеси даље…
Радост се разлила по колони,
сва срца надом заиграла,
Вјазма је слободна, Вјазма је пала.

– Нека се Вјазма зове и мала –
партизанка је прошаптала.

Нека се Вјазма зове и мала…
Партизанска је колона стала…
Комадант на руке подиже дете:
– Другови, тише, нека спава…
Нешто је лепо рећи хтео,
У том тренутку преко глава,
један је рафал пролетео.
– Па буди срећна, вижљо мала,
Име си добила од наше чете…

Партизанка је заплакала
и даље кроз снег понела дете.

А снег је вејао, вејао бео,
све нам је стазе био помео,
и ми ишли по беспућу
до првог огња слободног села
тражећи малој Вјазми кућу,
сав дан смо ишли пут једног крова,
сву ноћ смо ишли пут светлости,
и бајци једној звезданој, белој,
били смо тога дана гости.
и славили смо једно славље
пјани без пића, сити без хлеба
због једног малог сићушног бића
што носи име слободног неба.

…Било је давно, земљо, опрости
И сећања се далека муте.
Ућутали су митраљези,
бацачи, пушке. Топови ћуте.
Сада још само звони звоно
веселих санки моје равнице,
снегом се вију слободне птице.

Ја увек видим кад јесен оде,
кад снег завеје беле стазе,
кад се заледе широке воде,
где иду људи гладни и боси,
иду и иду пут слободе
и свако Вјазму малу носи.

   ЗВЁЗДНАЯ СКАЗКА О ВЯЗЬМЕ

  Скользят по искристому снегу салазки,
  Навстречу снежные сосны и ели…
  Так начинается звёздная сказка,
  Партизаны несут ребёнка в метели…
  Вновь в памяти война , великое горе,
  Сгорело село , жива малышка  одна…
  На руках партизанки тяжкая доля,
  И усталый отряд, громыхает война.

  Дитя  несут  медленно через сугробы,
  Снежинок волокна ветер лепит  в глаза,
  Плачет малышка, пролегли волчьи тропы,
  Эта хрупкая жизнь, ледяная слеза…
  Колыбельную песню спела девчонка,
  Пусть малышка поспит и надежда жива…
  Тише... Тише...,орудия, не будите ребёнка,
  У неё никого нет - одна   синева…

  Слышатся крики , снова , кажется,  пули,
  Куда вы спешите , полыхает  война…
  Пулемёты, молчите  ,  снежные бури,
  Мечтает о матери сиротка одна…
  Тише… , тише…, малышка, поспи  спокойно ,
  Чтоб родным  берёзкам  радоваться  весной ,
  Босиком пробежать по траве зелёной,
  Собирать первоцветы в краю лесном.

  Улетайте , птицы ,чужие чёрные ,
  С  голубого неба милой родной страны,
  Не пугайте дитя,пусть поспит спокойно,
  Дайте всем мирной свободы и тишины !

  И какое имя теперь дать малышке?
  Мать убили , сгорело родное село...
  Как дитя назвать ? Мать уже не услышит,
  Слава Богу  дочь  жива всем смертям назло!
               
  Завывает метель,сильный ветер, холод,
  Партизаны устали , все еле идут…
  Весть  из Вязьмы летит,стал свободным город!
  Оккупанты из Вязьмы под страхом бегут…
  Эта радость без края , как звонкая  песня,
  Разлилась по колонне, запели сердца,
  Дочку Вязьмой назвать решили все вместе,
  Пусть свободному небу не будет конца…

  Вязьма стала свободной , вперёд идти нам,
  Крошку  Вязьмой назвали , все мира хотим,
  Командир взял  на руки дитя невинное:
 «Будь счастливою, дочка, мы победим!»
  Где-то взрыв прогремел , взяв ребёнка снова
  Партизанка заплакала и вперёд пошла
  Наугад сквозь  метель  в поисках крова,
  На любой огонёк  , где  живая душа …

  А сугробы росли и  метель  бесилась,
  Бездорожье вокруг и  не видно не зги,
  Как найти то  село , где есть кров и милость,
  Дом для Вязьмы найти среди лютой пурги.
  Целый день они шли и всю ночь по снегу,
  Под волшебной звездой , что светила вдали,
  Вот и добрый  очаг , что  теплом согрел их,
  И хорошие люди очень им помогли !
  Были рады без праздника , сыты без хлеба
  Партизанка с малышкой , что нашли  приют,
  Ради девочки с именем  свободного неба,
  Снова пишут поэмы и песни поют!

  Память  будят метели,  давно это было…
  Пулемёты затихли , винтовки молчат…
  И свободные птицы  в небе красивом,
  И , как в сказке , салазки по снегу  летят…
  Когда  осень  уходит  с листвой золотою,
  Серебрятся сугробы на просторах полей
  И вода замерзает в реках , озёрах…
  Вспоминаю  босых и голодных  людей,
  Что  в метели  бредут по тропке Свободы,
  На руках каждый Вязьму-надежду  несёт,
  Пусть не будет войны для любого народа
  И пусть мирные птицы бороздят небосвод!

На фото Вязьма и поэтесса Мира Алечкович 1986 год