Йован Дучич. Между

Napor

Kada me zamori ravnodusno, bedno
Vreme, u casima bezbojnim i sivim,
Rada mi se zelja: ja bih da dozivim
Ili srecu ili nesrecu, svejedno.

I ta tamna zelja negde u dnu grudi
Raste, ko poplava kakve mracne sene.
I svakoga jutra budna je pre mene;
I cesto zagreje, i cesto zastudi.

U dusi zasvetli... koje je to doba:
Zora ili vece? Plam sto je zablisto;
Sta je? Mislim ljubav, a ono je zloba!..
A meni se cini tako jedno isto.

Jovan Ducic


Между

Временем томимо серым, равнодушным,
сердце часом взыщет, иск на час укроя,
наново родиться новою порою
прожить да инако, весело ли скучно.

Тайное желанье жжёт его и студит,
будит его рано, трепетную соню,
топит его поздно в полночи вороньей,
окормляя, детка, мамку полной грудью.

Встреча ль расставанье, утро или вечер,
пламя или пепел, явь ли сновиденье,
ненависть, любовь ли– всё утробновечно!..
Между тьмой и светом нам однажды ль тенью?

перевод с сербского Терджимана Кырымлы


Рецензии