Кшиштоф Камиль Бачиньски Старость

Starosc

Otom szary od pylu tylu wiekow,
a zawsze na osiodlanej chmurze.
To sny te miasta wolajace: "Czlowieku!",
to rzeczywistosc: kiedy oczy zmruze.

Otom tak w drodze dlugiej zmalal,
ze sam ledwo widze swoja postac.
Tylko dudnia szkice elementarnej chwaly.
Smierc mi wszystkie drogi zarosla.

I coraz mniejszy jestem - jak gwozdzik,
ostatni gwozdzik - mowia - do wlasnej trumny.
Trzeba az tyle nocy plakac z glupoty
i teraz dopiero - mowia - rozumny?

Старость

Аз есмь пыльно-серый, как уходящий век,
все стреноживаю облака.
Это - сон, когда кричат: «Человек!»,
это - явь, когда закрыты глаза.

Аз есмь долгой дорогой притоптан,
что едва сам себя вижу.
Зудежом похвальбы затоптан.
Заросли смерти все ближе.

Я все меньше и меньше – как гвоздь,
последний гвоздь, говорят, вбитый в гроб.
Столько плакать по глупости довелось,
Теперь говорят – мудрый – и что?


Рецензии
и этот же тоже

Сажев   25.09.2018 02:30     Заявить о нарушении