Зарасла у маховину
У огледалу стојим
Још хладна и укочена
Од ноћи
Сва зелена и смешна
Скамењена од чуда
Шта радим ту
И да л ћу икада моћи
Да изађем на улицу
Међу људе у бучни свет
Хоће ли поверовати ико
Да сам заиста дрво
И уточиште за птице лет?
Како да знају да сам била
Заробљеница окрутног Севера
У тамницама поларних зима
Да сам се одвикла од
Сунчаних немира
И људских додира
Зарасла у маховину
Отупела и сетна
У дослуху са непознатом судбом
Питам се има ли живот некаквог смисла
У огледалу стојим неодлучна
А иза мене – пустиња
Београд, 1987.
Повратак
© Copyright: Драгана Старчевич, 2017
Свидетельство о публикации №117122600894
Свидетельство о публикации №117122600894
Рецензии
