Девоjчица на улици

На степеници у хладу
Усред ужареног града
Погледа упртог у живот
Седи малена црна глава

У њеном оку угасло сунце
Што само на тренутак блесне
Чуђење прави благу скицу
Кроз тајни осмех на њеном лицу

Хаљетак што на себи има
Лепше јој стоји него сва свила
Отмене госпе коју носе
И својим накитом се поносе

Откуд је дошла и шта тражи
У овом спрженом граду
По овом сувом, суровом лету
Које не пружа наду

Као да је на целом свету сама
Док тако упорно гледа
Поносног, храброг срца
У парче далеког чудесног неба

Ко те је ту оставио, девојчице,
На милост и немилост вреви
И понизио твоје детињство
И будућност која чами у теби?

Ко има право да те тера
Да будеш робиња оца ил брата
Да те продају ко робу на тргу
Ко да си кромпир или салата?

Када ће душу да ти узму
Само је питање дана
Када ће срце да ти сломе
Да схватиш да си слаба и сама

Бежи далеко, још овог трена
Бежи далеко, јер спаса ти нема
Рекла бих ти и узела те за руку
Да те одведем на неки брод
Да ти нађем сигурну луку

Али твој поглед говори све
Ти као да већ слутиш судбу своју
Знаш да побећи немаш куда
Да те је живот већ срушио у ходу

Оставих те и ја, саму у хладу,
Ускоро ће се спустити ноћ
Јер да те претворим у принцезу
Требала би ми чаробна моћ

Колико добрих људи пати
Што нема дете, што нема род
А тебе, девојчице, не види нико
Да те позове под кров свој

Београд, 12.6.1982.