Наранџасто сунце и песак жут
С поморанџом уместо главе крећем на пут
Плава небеса киње залутали облак
Камиле у мом срцу вапе да нађу конак
Од туге ми се расцветава сазрела глава
Из ње се рађају дуга топла маштања плава
Ужарене стреле неумитно стижу ми корак
У утроби ми ниче некакав корен горак
Пред очима белим од белих зора
Чини ми се да назирем почетак једног мора
А ако ми очи ипак нису искљувале вране
Одакле на мом лицу те чудне капи слане
Одакле у мом мозгу ехо далеког треска
Зар је толико тешко извући главу из песка
Београд, 1982.
Кроз пустош
© Copyright: Драгана Старчевич, 2017
Свидетельство о публикации №117121805996
Свидетельство о публикации №117121805996
Рецензии
