Опет не можеш да ме гледаш
Видим
Знам
Очи су ти празне и губе сјај
А лице постаје круг зачаран
Потонуо је некуда дан
Разбио се кристални сан
Уз тресак
И од свега остаде само
Хладни одсјај и
Суви песак
Осећам у теби
Потмулу олују
Звездану буру и јад
Пред неки крај и неки драч
Боли ме
Твоје лице
Искривљено у гримасу пред плач
Опет не можеш да ме гледаш
Видим
Знам
Издао те је неко негде
Неко познат и неко драг
Нећеш да признаш себи
Нећеш мени да кажеш гласно
Оно што ја већ знам
Што ми је одавно јасно
Негде дубоко у теби
Потонуо је дан
У неки океан сиви
Што гуши сваки сан
Срце ти је одједном
Постало шупље и празно
Живот је стари исцрпен
И под тачком разно
Опет не можеш да ме гледаш
Видим
Знам
Негде дубоко у теби потонуо је дан
Београд, 1982.
Потонуо jе дан
© Copyright: Драгана Старчевич, 2017
Свидетельство о публикации №117121407445
Свидетельство о публикации №117121407445
Рецензии
