Благо јутро ми се обиснуло око врата
Ваздух ме милује још топлу од ноћи
У даљини чујем куцање неког сата
И не знам хоћу ли икад моћи...
Варљиво прохладне висине плаве
Смеју се у свом лудилу пред смрт
Бљеште антене изнад моје главе
Сунцу се кревељи сопствени врт
Благо јутро ми се увлачи у биће
Срце га љуби, стеже на груди
Полако јесен опет свиће
Посути лишћем промичу људи
Рубље би да се отргне у нови живот
Ветар му надима трошна плућа
Пиџаме, хаљине и пешкири
Поскакују од надахнућа
Благо јутро ме дозива и мами
Стојим збуњена, куда поћи
Било би дивно да смо сами
И кад бих знала да ћу моћи...
Београд, 1982.
Благо jутро
© Copyright: Драгана Старчевич, 2017
Свидетельство о публикации №117120400966
Свидетельство о публикации №117120400966
Рецензии