Ненад Плавшич Тайна принцессы Ирина Михашина

Сегодня вечером смотрю я на тебя глазами страсти.
От линии колен твой силуэт - и весь я в твоей власти.
Скрещеньем ног твоих – моё паденье,
И от прикосновений таю… наважденье.

Нам в забытьи приснится Дрины изумруд.
А на губах твоих – шептанье зверя.
Мы будем трезвыми, но опьянёнными желаньем, без вина
В потоке страсти, но боимся приоткрыть ей двери.

Сегодня Небо совершит магический обряд,
И узами соединит навечно,
Единства звёздного принцессе даст наряд
И в Путь божественный пошлёт дорогой Млечной.

И серебром неонов-кораблей Урал как цикламеном освящён,
Ты – ведьма и принцесса, два в одном, тебя люблю я очень горячо.
Я – демон, падший ангел – ученик,
Что в тело?.. В души ваши я проник.

Шёлк платья облекает скорпиона.
Свободной властью необузданности жжёт
И ветреницы блеск цветных ионов.
Мисс, нас гипноз идиллического неба к фатальному року ведёт.

И поцелуи наяву, не в забытьи.
Ты на плече уснёшь, так…тихо, мягко.
Я звёздным принцем на мгновенье стану тем,
Что вдаль зовёт, взглянув в глаза украдкой.

А утром снег нальётся белизной,
И в переливах льда река спокойна.
Я жду открытья в жизни тайны неземной.
В ней своё сердце на века Принцесса спрятала невольно.

Перевод с сербского Ирина Михашина


Оригинал

Ненад Плавшич   

Мистерија принцеза

Ноћас погледаћу те очима страсти,
низ твоја колена пустићу жељу да бриди,
и моје ноге, моје ноге пред твојима ће пасти,
да у спознаји дотакну све што им се свиди.

Носиће нас смарагдна Дрина,
на уснама нашим шапутаће дивље звери,
бићемо трезни, а пијани од жеље и вина,
свака нит која нас прожме биће као пожуде двери.

Ноћас, обасјаћеш моје небо мило
магијом која нас у вечности веже,
али, принцезо, шта нас је то спојило,
ако нису божанске свете мреже?

Припиј се уз мој скут, летећемо на Урал свети,
ти – принцеза и вештица, блудница што љуби тако чедно,
и ја – демон који ће се у твоје зенице заклети,
да жели постати са тобом две душе, а тело једно.

Обуци хаљину од свиле, нек шкорпија
у теби разуздана подивља и ослободи силу,
нек светло похоте коначно завапи, засија,
хајде, госпођице, буди фатална, опчини рајску идилу...

Показаћу ти пољубац већи од несвести,
на мом рамену заспаћеш тако... тихо и меко,
а онда ћу те стихом и погледом завести,
да ме пратиш у свет порока, далеко, далеко...

Но, негде пред јутро, када снег поново забели,
а река залеђена мирно буде треперила,
пожелећу да проведем живот цели,
тамо где је моја принцеза своје срце скрила...