Химера перевод стихотворения Йована Дучича

К сокрытому солнцу тяну свои руки,
Впуская химеру в сердечные двери;
Гармонии ада я с детства не верю,
Но в сердце звучит атональность разрухи.
Несладкий бокал надлежит осушить мне,
Рассеяв свой дух, словно блеск Ориона,
Над веком, над страхом, над новым эоном
Поплыть облегчённо по выпитой жизни.

Мне стало больней от сознания правды,
Что горше мучительной раны обиды.
Нетленного счастья найду я обитель,
А жажда любви мне дорогу поправит.
Я день начинаю с вечерним закатом,
Сжимая его золотистые нити;
Я шью из них новое солнце в зените
И тысячептичьего пенья раскаты.

Но всё это вскоре наскучит; отраву
Желаю я вылить на холст этой сказки;
И жаждою крови багровой и вязкой
Полотна мечтаний я крашу упрямо.

И так, полный тёмной невидимой веры,
Готовлюсь я в путь, чтоб придти по итогу
К иллюзии солнца, а вовсе не к Богу,
К ехидной улыбке извечной Химеры. 
__________________________________________________________

„ХИМЕРА“ (стихотворение из сборника "ПЕСМЕ ЉУБАВИ И СМРТИ")

Невидљивом сунцу пружам жудне руке,
И отварам срце неком кога није;
Душа ми је пуна мрачне хармоније,
Којој никад нисам саслушао звуке. 
Просторе сам празне населио собом,
И расуо себе, к; орион сјајан,
У неки свет срц; и душ;, бескрајан;
И живим над страхом и лебдим над добом. 

Од истине сам страшнији и већи:
Нити ме што вређа и нити што боли.
Моја жудна душа неизмерно воли;
И сваки мој корак, то је корак срећи. 
Почнем јутром онде где вечером заста,
Увек држећ чврсто краје златне нити;
И мој дан безмеран усхићено свити,
С песмом јата болно распеваних ласта.

И док носим жељу отровану своју,
Као плес злих вила живот шуми, врви;
И све има ритам моје жедне крви,
И све мојих снова има страшну боју.

И тако, пун тамне невиђене вере,
Идем кобном стазом што је увек иста —
К; злокобно сунце, док у мени блиста
Насмејано лице вечите Химере.

Январь 2014