Бисенька

Веселинка Стојковић

Бисењка

Довршавала је кафу, лагано, лагано, лагано, не исклизавајући из прошлости.
„Кад патимо – више, јаче, свесније смо свесни ње, душе.“
„Свесније смо свесни?“
„Верујем.“
„Можда смо само дуже с њом.“
„Можда. Можда је и тако.“
„Иначе је лептирица, неухватљива.“
„У светлом часку: да.“
...
… Усправила се из столице затим, извила, и обема рукама обухватила цвет ситне црвене руже који се љуљушкао из грма према њој, па се њима, рукама, спустила до белих пахуља суседнога грма.
„Само собом јаки могу даље.“
„И очврсли.“
„И који уза се имају и другу руку.“
„Они сасвим складно. Са целим светом.“
„Да.“
Вода је снажно, из танушног водоскока, из нежне водоигре и нежне самозанетости, хитро зашуштала узаврела, и попрскала је, по очима, које су се одвајале од ње, Бисеније. Само је руком прешла преко очију.
„И ове птице што прелећу… Не завидим им. И њихов лет је кратак.“
„Али лет привлачи, леп је.“
„Да, човек пожели да је птица, с висине да види свет. И гледа тај исти свет.“
„И буде му и тај час.“
„Да, буде му и тај час.“
„За вечна времена.“
„За вечна времена.“
Огласио се нови брод. Широко и путујуће, одлазеће.
„Све иде. Незауставиво иде.“
„Ломови остају.“
„И часци среће, Бисењка.“
„И часци среће…“
Руке су јој опет мировале на наслонима удобне столице. Књигу, насумце узету малочас, и насумце отворену, вратила је на сто, отворену. Из ње је вирила Пикасова „Герника“.
„Чврста снага да се издрже сва искушења, то је снага која нам недостаје, то, Бисењка.“
„Да се издрже сва искушења…“

(Из Не идем никуда, Анушка)

Корице: Марија Јовић