Софиjа

Веселинка Стојковић

Софија…

„Све човек око себе може да скутка, Софија, само себе никако… И кад му се учини да је и то решио, варка се распрсне.“
Из радне собе вода се најбоље видела, велика, покаткад уморна, покаткад хировита, никада мирна; вечна. Волео је да је гледа с прозора, да се одмара у њој и у свему у чему је она, вода, нарочито када се леска под сунцем, али и у олуји када је, хроптава. Њена обала, на коју је често силазио, била му је други одмор – и сећање – детињство и младост, путеви, повратци, клонућа и радости, свет, мисао, одласци; и нова лутања, нова и ишчекивања, и мир – ако поред путујуће воде може да се нађе: може: тихи, фини, и живљи, обалски, мелемни: мелемни мир.
Одавно није био овако нестао. Умео је да се бори, али као да више није. Умео је да хода и непроходима, као да више није могао. Челом је, и када је ударао, и добијао ударце, водио пут. Реч му је била снага: из здравља – очију, разума, рада, језика, живота, вечног надања; и слика, сликарство – оно пре свега; путовања, сусрети; рад и рад и рад, непрекидни рад; он сaм.
Обновио је чврсто и стара дружења, никада их није ни губио, сем када их је неумитност животна тањила и кидала и откидала, и нашао и налазио нова. За многима патио, али електронска помагала су била ту, да се не откину сасвим, да се не пати колико не мора…


„Живот на крају тријумфује падом. Само је можда први плач победа живота, све друго је борба да се одржи живот: узалудна. Коначна – или претконачна – најтежа. Најтежа…“
„Софија…“


„Оду дани, а да их се ниси нагледао.“
„Сунце, чини ти се, тек је кренуло, а већ је на западу.“
„Разданило се, а дан се угасио.“
„Ништа није вечно. Вечан је само сан; па ни сан.“
„Ништа, Софија.“

Затварао је врата за собом, закључавао.
„Као да ништа не може без кључа. Где су времена када заптова није било? само се привуку врата, па у посао, међу свет, у игру… са оцем свуда… дедом… другим дедом… сaм… са друштвом…; и када је реч била и кључ и откључ?…“
У кафани, у другој улици од његове, чекао га је Вукоје. Мајска крупна роса прскала је по асфалту. На себи је није осећао. Журио је као на воз некада, у младости, у изабрани студентски град када је одлазио, за знањем, за светом, светлом неким другим: светлом! Тада није знао из каквога је светла одлазио. И када је загазио у посао, ни касније, у зрео живот.
„Трчећи, човек пређе најдужи пут. Када се заустави, не зна где је био и шта је видео и шта пропустио и где није стигао; отвори се јама и пада пада пада у њу ако се не закачи за које дрвце за још који час.“
Журио је као када је први и последњи пут журио у Врање. О другим журбама није се усуђивао да мисли, да их се сећа. Утуљивао се и собом сваки изданак. А и мисао има време, час свој. Као све на овоме свету.
„Да ли јорговани прецветавају и тамо?... Магнолије… Софија их је волела.“

(Из Не идем никуда, Анушка)

Корице: Анушка; Не идем никуда, Анушка: Марија Јовић
Сажета слика: Зорица Сентић


Рецензии