Веселинка Стојковић
Зорана
Рана, рана беше зора
Кад на обали мора
Спазих девојчицу
Што зове се Зорана.
Миомирисом окупана,
Јутарње осунчана,
У небо загледана,
И сунце излазеће,
И галеба што узлеће,
На обали застала,
И тебе би очарала,
Очију, лица озвездана,
Девојчица Зорана.
Немирно море модро
Час по час пљускаше
Стопала јој и колена,
А ни дан што биваше,
Ни шетачи, ни купача
Жамор што растао је,
Ништа је не такну,
Ни галебова далеки пој,
Као немир, као немир мој.
Поздрави ме као знанца,
Поздрави ме оком здравца,
Поздрави ме осмехом,
Поздрави ме покретом,
Па похита, нестаде у води.
Неба само забрујаше гласи,
Мора модрога пљуснуше,
И пљускаху, пљускаху таласи.
(За твоју срећу)
Фотографија: Веселинка Стојковић
Зорана
© Copyright: Веселинка Стойкович, 2016
Свидетельство о публикации №116070800243
Свидетельство о публикации №116070800243
Рецензии