Веселинка Стојковић
Мој друг Стефан
Мој друг Стефан
Прави је заврзан.
Девојчице га пазе,
Мазе,
А он – све се нешто дури,
Шепури,
Па одјури
У парк иза школе,
Као да тамо има
Некакве договоре.
Али,
Кад мој друг Стефан
Одговара –
Учионица у тишину се претвара;
Цртеже кад показује –
Очи наше за њих везује;
Песама мреже,
Из свеске његове –
У срца се вреже.
У кошарци је ас,
Раван му није
Прави кошаркаш;
Одбојка му пркоси,
У фудбалу се, богме, носи;
И тенис му не штима,
Џудо њега отима,
Ту је право чудо,
То му сан –
Срећан је Стефан.
Мој друг Стефан
Село своје има,
Ту му дедовина;
И другара тамо много,
Чува их и пази строго.
Лета, и зиме,
И ја проводим
С њиме тамо,
ДО НЕБА СЕ ИГРАМО!
(За твоју срећу)
Слика: Пеђа Миловановић, Село 3
Моj друг Стефан
© Copyright: Веселинка Стойкович, 2016
Свидетельство о публикации №116062904565
Свидетельство о публикации №116062904565
Рецензии
На это произведение написаны 2 рецензии, здесь отображается последняя, остальные - в полном списке.